Pesma broj 1
Spotičem se o poslednji stih
pesme uličnih svirača
i stišćem ruku mojoj dragoj
u senci nebeskih igrača
Nešto se mračno nadvija
nešto kao sisači oblačni
dok harfe nebom jecaju
bogovima prestravljenim
Asfalt promiće cipelcugom
pokoja kap kišna zaprskuje
a ulični svirač monotono
ponavlja poslednju strofu
Sve je otišlo u pozorje
sve se kontroli otelo
i svima se jako stužilo
i svog me obuzelo
Stiščem ruku mojoj dragoj
i odvlačim je u birtiju.
...............................................................
Pesma broj 2
Da li si srela pravog pesnika ?
Ljudi, koliko pesnik ima žara,
dok svilom veze baršunasta slova?
Stavi mu srce pod pero, nek’ šara,
počuj, dno duše i šapat iz snova?
Da li si srela pravoga pesnika
što usnom piše slova po vratu?
Malo niže, srce sa strelom slika,
sa suzom u oku priča o ratu.
Da li si ga srela gde lomi staklo,
rumenim iz vene slika lik žene?
Ako, da li bi te sve to dotaklo?
Da li bi prišla, molila da krene,
il' bi rekla ludaku se omaklo,
da li bi pustila da seče vene?
...................................................................
Pesma broj 3
Stidim se svoje besciljnosti
U vetrovima koji me nanose na puter crvena vrata
Pitam se da nije bilo crnih da li bi se ikada dotakli
I ljubim sva crnila iz zahvalnosti
Što su me odjurila u tvoje krilo, pa i u naručje
Svesna da drugih vrata neće biti
Likujem i čikam u mističnosti zelenila
Kamenu moj
Udišem plamen razaranja radi skraćivanje svog daha
Pod zvezdama naše galaksije osećam stid što se kradem od tebe
U našem šaputanju previjanja tražim večnost
Ne mogu više srkati zagorelost
Kad tvoje srce popunjava prelome mog srca
I živi za oboje
Pod muklim zastorima vidim tvoju obasjanost
Kupaš se u meni, prodireš i oživljavam
.................................
Pesma broj 4
На трагу лица и улица,
Баш као књига без корица,
И децембарска поледица.
Учитељица и Перица,
Виси са неба ко удица.
Покрене срце несаница,
Ко романтична вечерица,
Четничка масна гибаница,
И партизанска извидница.
Џемови, тегле са полица,
Згрчена сенка, ко бакица,
Нервозом оде џигерица...
У мору размазаних лица,
Једна је мала девојчица,
Пронашла свога Малог принца,
А инвалидска су колица.
Глупав је гавран, не лисица.
Друг полицајац и Марица.
Она је моја другарица,
И лепа јој је комшиница.
На цвет мирише јој косица,
И ниско јој је подвезица...
Наиван као веверица,
Па још ме цепа неверица,
Што глупа ова је песмица.
Копита тутањ и коњица,
У главу бије потковица,
Ал' пријакоњска кобасица.
Мирише зеље и сармица,
Пуна је соје пљескавица,
Па кукам као кукавица.
Марио Супер је игрица,
Још боља мала пекарица,
Бурек са сиром и Кравица...
Чутура, брља, мученица...
Инспирација ко искрица...
Кад барем била би ватрица...
Бунило. Муза болесница,
Здравијег треба пронаћи писца...
..................................................................
Pesma broj 5
Za(š)to
Pala si u pedvečerje.. pala..
sasvim iznenadno
skoro neočekivano..
između dva stiha
u proredu usana
u prevdvorju dodira
pala si..
Ne znaš ni ti znašto.
Dao sam ti se.. dao..
ne znam ni sam zašto
Možda da bi video dal ćeš pasti
dok sam istinski padao ja
sasvim nenadano
između dva izmišljena stiha
u proredu prstiju
u zatišiju tvoje kose...
pao sam.
Želeti znati zašto.
Nije greota ustati.. nije.
Kad imaš čemu..
i zbog koga
i zašto.
...............................................................
Pesma broj 6
Bio jedared izvesni Musa
što je u prsa
znao da se busa
da najbolje u selu kosi
i seno nosi
i grabuljama grabulja
Imao je pleća široka
k'o Kina,
ko obronci Karpatskih
planina
i ručerde snažne
i šake odvažne
i na svakom dlanu
tri žulja
No onda odnekud iskrsnu Pera
potomak Sime penzionera
te poče da zakera
i kera da tera
govoreći:
- Man'te se prastarog smera,
batalite grabulje,
motike,
kose,
što znoj isceđuju i vreme odnose.
Kombajn je tehnološko čudo!
Ne trošite snagu i vreme uludo!
I svi pohitaše da ašove smene
i da se ratarski osavremene
A Musa
kada je uvideo
da je otpisan k'o zastareo
naprasno se umusio
što tako je nagrabusio
potpuno razočaranje
do tad ne beše iskusio.
Pomiri se sa sudbinom:
kombajnu njive prepustio,
rodni je kraj napustio
i posvetio se umetnosti.
Sad savremene snaše na selu
proklinju motorizaciju celu
jer,
svaka čast prosvetitelju Peri
al ovi današnji kombajneri
nemaju poljubac sunca na čelu
ni snažne kosti.
Pa sednu, u njive gledajuć sneno
sećajući se Musinog lika
i ceneći ga k'o umetnika
na neviđeno.
...................................................................................
Pesma broj 7
Leto
Najveća, najbujnija, razigrana opseno!
Divna, lepa, topla iluzijo,
što prevari skoro svaku dušu nevinu
lažući da vreme stoji,
hrane ima,
uživajte jaganjci mili na nedrima mojim,
nigde ne žurite,
ne brinite,
ništa vam se dogoditi neće!
Dok slušaju te uljuljkani uspavankom nežnom,
naivni i dremni ne vide
da ih pripremaš i toviš
za materu svoju,
okrutnu, hladnu
večito novog života gladnu,
zimu.
.....................................................................................
Pesma broj 8
Teodor i zbirka
Teodor svoju
entuzijastičnu zbirku pesama
krije u ormaru.
Ako ga provale
uzeće mu ono
što najviše voli.
U centru elementarnog besa
temperatura raste.
Pa šta!
Napisaće novu, napisaće moćniju zbirku!
U uglu gumene ćelije
broji vasione.
.......................................................................................
Pesma broj 9
Mesečina
Putujemo sami jezerom života,
na trošnome splavu njišemo se tiho,
a kad noću zamre i poslednji vihor -
nakon brodoloma, bura i golgota,
mesečina sjajna što jezerom kroči,
prodirući sjajem u dubinu vode,
umornom putniku, pre nego što ode
u modre dubine, tad otvara oči.
Ispod nepomične površine stakla
počivaju davne olupine snova,
tad cio svoj život maštamo iznova
tonući u večnu utrobu od pakla!
Sudbonosna voda što oko nas zjapi
tad postaje dublja za dve slane kapi.
.....................................................................................
za njega i 
