Probudivši se jutros, prijatno me je iznenadilo sunce koje je sijalo,posle nekoliko dana tmurnog vremena. Počela sam da razmišljam o današnjem danu i danima što slede. Prvo o čemu sam razmišljala jeste, gde i kako da nadjem posao. Pitanje sam ostavila za malo kasnije, kako bi se konsultovala sa tatom. Sledeće što me muči je: "Završila se druga godina, počelo je leto, vreme je da počnem da se pripremam psihički, a i fizički za cilj koji sam postavila sebi, da upišem za dve godine Vojnu akademiju. Kako to da ostvarim?" Već neko vreme razmišljam o tome šta želim da budem. Od malena, san mi je bio da postanem advokat i taj moj san su svi podsticali, govorivši mi da sam rodjena za to. Malo kasnije, počela je da me zanima vojska. Videvši iz tatinog iskustva, vojska i nije tako loša, ali jedina mana je što je pod nadležnošću države. Razmišljam već mesecima unazad o vojsci i da li da se kandidujem za dve godine. Znam da to izgleda kao jako puno vremena, ali u suštini to vreme jako brzo prodje, ako uzmemo u obzir da treba da se izvrše odredjene psihičke i fizičke pripreme, kako bi se položio ispit i još kao dodatni teret, tu su još te dve godine srednje škole. Spremna sam da se žrtvujem, da odustanem od nečega, kako bi došla do cilja, nadam se da ću uspeti, ali sam isto tako svesna da se samo sa nadom ne mogu postići željene stvari. Pre svega mora da postoji želja, zatim samopouzdanje i realno sagledana slika o onome, čemu težimo. Imam želju, imam i samopouzdanje, ali.... Uvek postoji to ali. Uvek postoji neki problem. Moj je problem moja težina i moja alergija, tačnije bronhijalna astma. Tata me je već pripremio na to da me možda neće primiti ukoliko nisam u dobroj kondiciji, ako nemam težinu koja odgovara mom uzrastu i visini. Naravno nisam ja sad nešto preterano debela, ali da imam viška kilograma, imam. Što kaže moja drugarica: "Ti si elegantno popunjena.", na šta se ja sa njom onda našalim i kažem: " Možda i prepunjena, ko zna." 
Ali i ta kilaža i ta kondicija mogu da se regulišu. A šta ću sa mojom alergijom? Desilo mi se jednom da sam igrala za žensku fudbalsku reprezentaciju Beograda, na poziciji desnog beka. U najgorem trenutku, kada sam oduzela loptu protivničkom igraču i treba da krenem u kontra-napad, ja počinjem da kijam. Neverovatno, ali istinito. Sudija ne primećuje, a ja instinktivno trčim ka levom delu naše polovine pokušavajući da pronađem svog slobodnog igrača, kako bi dodala loptu. Naravno, u naletu suza i kijanja u isto vreme, pritom protivnički igrač i dalje trči za mnom, pokušavajući da mi u trenutku slabosti oduzme loptu, ja i dalje nastavljam da trčim, šutirajući loptu ispred sebe. To se sve odigralo u nekoliko desetina sekundi i sudija konačno primećuje šta se dešava. Zbunjeno, kreće da trči ka nama, svirajući da se igra zaustavi. Nas dve, ne konstatujući odmah da je igra stala, nastavljamo da trčimo, a ja i dalje kijam. Posle nekoliko trenutka, osvrćem se oko sebe, vidim da je igra stala i u tom trenutku prestajem da kijam. Na kraju, sve se lepo završilo, a mene su zapamtili po tom događaju. A sad zamislite, da u najvažnijem trenutku, kada od mene zavisi nečiji život, ja počnem da kijam. Da sam u vojsci, momentalni otpust bi dobila. 
Ali nema veze, mene to i dalje sve ne obeshrabljuje da ja nastavim u pripremama za svoj cilj. Potrudiću se svojski da ostvarim svoj san i cilj, pa ko zna, možda jednog dana stvarno nekom spasim život i postanem nečiji heroj.
Ali i ta kilaža i ta kondicija mogu da se regulišu. A šta ću sa mojom alergijom? Desilo mi se jednom da sam igrala za žensku fudbalsku reprezentaciju Beograda, na poziciji desnog beka. U najgorem trenutku, kada sam oduzela loptu protivničkom igraču i treba da krenem u kontra-napad, ja počinjem da kijam. Neverovatno, ali istinito. Sudija ne primećuje, a ja instinktivno trčim ka levom delu naše polovine pokušavajući da pronađem svog slobodnog igrača, kako bi dodala loptu. Naravno, u naletu suza i kijanja u isto vreme, pritom protivnički igrač i dalje trči za mnom, pokušavajući da mi u trenutku slabosti oduzme loptu, ja i dalje nastavljam da trčim, šutirajući loptu ispred sebe. To se sve odigralo u nekoliko desetina sekundi i sudija konačno primećuje šta se dešava. Zbunjeno, kreće da trči ka nama, svirajući da se igra zaustavi. Nas dve, ne konstatujući odmah da je igra stala, nastavljamo da trčimo, a ja i dalje kijam. Posle nekoliko trenutka, osvrćem se oko sebe, vidim da je igra stala i u tom trenutku prestajem da kijam. Na kraju, sve se lepo završilo, a mene su zapamtili po tom događaju. A sad zamislite, da u najvažnijem trenutku, kada od mene zavisi nečiji život, ja počnem da kijam. Da sam u vojsci, momentalni otpust bi dobila. Ali nema veze, mene to i dalje sve ne obeshrabljuje da ja nastavim u pripremama za svoj cilj. Potrudiću se svojski da ostvarim svoj san i cilj, pa ko zna, možda jednog dana stvarno nekom spasim život i postanem nečiji heroj.