Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 37.596
Ako spasemo bar jedno dete, to je dovoljno za početak
Novakova tema: Zaštitimo decu, ne okrećite glavu
Dečak (11) izbo drugara nožem na času fizičkog, učenik (9) na času gađao učenicu kamenom, devojčice pretukle vršnjakinju... Nižu se situacije u školama, svuda oko nas, u osnovnim, srednjim, dvorištima, na ulici, vidimo ih svi. Čujemo ih. Počinju od “bezazlenog” - “glupačo”, “idiote”, “marš, majmune”...
Deca protiv dece: Sprečimo vršnjačko nasilje!
Novak kaže: Vršnjačko nasilje u školama postalo je masovna pojava. Istraživanja govore da je 2/3 dece doživelo neki oblik nasilja od svojih drugova. Nasilje ne mora biti samo fizičko, guranje, tuča nego i izbacivanje iz grupe, poslednjih godina i buling odnosno nasilje na internetu. Moramo svi zajedno da radimo na tome da sprečimo ove pojave i zaštitimo decu.
Kad uđete u školu i kažete nastavnicima i zaposlenima u školi: “Dobar dan, ima li u ovoj školi nasilja, koji je odgovor?”
- Nema, ma, kod nas se deca samo malo koškaju - jednoglasno odgovaraju.
Jednostavno rečeno, okrećemo glave.
“Ne možemo mi sami da rešimo problem”, prvo je što kažu roditelji, nastavnici, direktori škola, policija... kada se upre prst u vršnjačko nasilje. Kad zagusti, niko nije kriv, a činjenice govore drugačije - zakazali su svi.
Bez dogovora svih koji su uključeni u vaspitavanje, dete ne može da zna šta je dozvoljeno, gde su granice i kada dosta, zaista znači DOSTA. Osloniti se na to da će roditelj da ispravi greške koje je napravila škola ili da će škola ispraviti roditeljsko zanemarivanje nije dovoljno
Moramo da naučimo da stvari nazovemo svojim imenom. Prvo moramo da prepoznamo nasilje, a onda i da se suočimo s njim. Jako je važno da prvo naučimo da prihvatimo da nasilje postoji - ističe psiholog Smiljana Grujić i član grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije u Ministarstvu prosvete.
Ova naizgled jednostavna situacija nije baš tako jednostavna za društvo u kome je čak i nasilje bauk. Jednom prećutano koškanje prerasta u maltretiranje, pa u grubost i na vrhuncu - fizičko nasilje.
Tek tada reaguju nastavnici, roditelji, društvo i svi su u šoku.
- Vršnjačko nasilje nije novi pojam, ono postoji oduvek. Ono se nikad neće potpuno iskoreniti, ali to ne znači da ne treba da radimo na tome - dodaje Grujić.
Zašto deca postaju nasilna?
- Deca redukuju stres ulaskom u neke situacije u kojima vrše nasilje. S njima treba porazgovarati o stvarima koje ih muče. U osnovi nasilja skrivena je potreba. Dete ima pozitivnu potrebu za pažnjom i posvećenošću, ali je negativan način na koji to ispoljava - kaže Smiljana Grujić.
Treba ga motivisati da na drugi način dođe do centra pažnje. U tome treba da učestvuju svi, od kuće do škole, pa do društva.
Da se kada dete napravi incident i bude kažnjeno, proces zaustavlja, potpuno je pogrešno mišljenje. Tek tada počinje začarani krug. Nije važna kazna, koliko je važna preventiva.
- Razgovor nije dovoljan. Pričali smo sa detetom, rekli smo mu da nije u redu to što je uradio/la i on ili ona je rekao: ”Neću više!” Da je razgovor dovoljan, nasilja ne bi bilo. Nastavnik mora da zna veštinu više i to je ono što se uči. Postoje seminari, nastavnici idu na obuke, oni se tome uče, ali pitanje je koliko se to primenjuje u praksi - kaže psiholog.
Kakva je to škola u kojem dete može da izvadi nož na času?
- Škola mora da bude mesto gde se dete oseća bezbedno. U školi moraju da postoje jasne norme. Čak i onda kada ne postoje u kući. Dete iz disfunkcionalne porodice koje u školi uvidi da stvari mogu da izgledaju drugačije, videće da ima alternativu. Ako to spase i jedno dete, dovoljno je - objašnjava Grujić.
Jedan od očiglednih primera nesaradnje škole i roditelja desio se kada je grupa roditelja iz Borče protestovala ispred OŠ “Jovan Ristić”.
Razlog: devetogodišnjak koji maltretira sve đake. Čak je učiteljica imala belešku u kojoj je pisalo da je udarao druge đake, a njegova majka je “iskazivala nezadovoljstvo učiteljičinim radom”.
Kap je prelila čašu kada je on na času kamenom gađao devojčicu.
Roditelji su bili jasni: izbaciti to dete iz škole!
- I gde će sa njim? Kome će ga izbaciti? Društvu? To nije rešenje. Sa njim mora da se radi - kaže stručnjak.
Pravilo mora da bude doneto zajednički, ali i da se reaguje kada se prekrši pravilo.
Prebacivanjem odgovornosti deci stavljamo do znanja da niko od nas ne zna šta radi. Preuzmite odgovornost.
Ko brine o detetu u školi?
Svaka škola ima evidenciju u kojoj piše koji su učenici koji pokazuju ponašanje koje zna da bude ugrožavajuće. Najčešće je dete koje vrši nasilje, briga razrednog starešine. A to je briga cele škole. Škola treba da vidi koji je to način koji će detetu pomoći, da se svi zajedno uključe i da se nađe najbolji način. Ali nama fale veštine komunikacije. Na nivou škole treba imati ideju kakva mi škola želimo da budemo, a onda da se na osnovu toga gradi i odnos uvažavanja u školi. Zajedništvo i dogovor oko važnih stvari je ključ, ako imate s kim da razmotrite probleme, ako ste posvećeni - onda imate zdravu atmosferu.
Novakova tema: Zaštitimo decu, ne okrećite glavu
Dečak (11) izbo drugara nožem na času fizičkog, učenik (9) na času gađao učenicu kamenom, devojčice pretukle vršnjakinju... Nižu se situacije u školama, svuda oko nas, u osnovnim, srednjim, dvorištima, na ulici, vidimo ih svi. Čujemo ih. Počinju od “bezazlenog” - “glupačo”, “idiote”, “marš, majmune”...
Deca protiv dece: Sprečimo vršnjačko nasilje!
Novak kaže: Vršnjačko nasilje u školama postalo je masovna pojava. Istraživanja govore da je 2/3 dece doživelo neki oblik nasilja od svojih drugova. Nasilje ne mora biti samo fizičko, guranje, tuča nego i izbacivanje iz grupe, poslednjih godina i buling odnosno nasilje na internetu. Moramo svi zajedno da radimo na tome da sprečimo ove pojave i zaštitimo decu.
Kad uđete u školu i kažete nastavnicima i zaposlenima u školi: “Dobar dan, ima li u ovoj školi nasilja, koji je odgovor?”
- Nema, ma, kod nas se deca samo malo koškaju - jednoglasno odgovaraju.
Jednostavno rečeno, okrećemo glave.
“Ne možemo mi sami da rešimo problem”, prvo je što kažu roditelji, nastavnici, direktori škola, policija... kada se upre prst u vršnjačko nasilje. Kad zagusti, niko nije kriv, a činjenice govore drugačije - zakazali su svi.
Bez dogovora svih koji su uključeni u vaspitavanje, dete ne može da zna šta je dozvoljeno, gde su granice i kada dosta, zaista znači DOSTA. Osloniti se na to da će roditelj da ispravi greške koje je napravila škola ili da će škola ispraviti roditeljsko zanemarivanje nije dovoljno
Moramo da naučimo da stvari nazovemo svojim imenom. Prvo moramo da prepoznamo nasilje, a onda i da se suočimo s njim. Jako je važno da prvo naučimo da prihvatimo da nasilje postoji - ističe psiholog Smiljana Grujić i član grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije u Ministarstvu prosvete.
Ova naizgled jednostavna situacija nije baš tako jednostavna za društvo u kome je čak i nasilje bauk. Jednom prećutano koškanje prerasta u maltretiranje, pa u grubost i na vrhuncu - fizičko nasilje.
Tek tada reaguju nastavnici, roditelji, društvo i svi su u šoku.
- Vršnjačko nasilje nije novi pojam, ono postoji oduvek. Ono se nikad neće potpuno iskoreniti, ali to ne znači da ne treba da radimo na tome - dodaje Grujić.
Zašto deca postaju nasilna?
- Deca redukuju stres ulaskom u neke situacije u kojima vrše nasilje. S njima treba porazgovarati o stvarima koje ih muče. U osnovi nasilja skrivena je potreba. Dete ima pozitivnu potrebu za pažnjom i posvećenošću, ali je negativan način na koji to ispoljava - kaže Smiljana Grujić.
Treba ga motivisati da na drugi način dođe do centra pažnje. U tome treba da učestvuju svi, od kuće do škole, pa do društva.
Da se kada dete napravi incident i bude kažnjeno, proces zaustavlja, potpuno je pogrešno mišljenje. Tek tada počinje začarani krug. Nije važna kazna, koliko je važna preventiva.
- Razgovor nije dovoljan. Pričali smo sa detetom, rekli smo mu da nije u redu to što je uradio/la i on ili ona je rekao: ”Neću više!” Da je razgovor dovoljan, nasilja ne bi bilo. Nastavnik mora da zna veštinu više i to je ono što se uči. Postoje seminari, nastavnici idu na obuke, oni se tome uče, ali pitanje je koliko se to primenjuje u praksi - kaže psiholog.
Kakva je to škola u kojem dete može da izvadi nož na času?
- Škola mora da bude mesto gde se dete oseća bezbedno. U školi moraju da postoje jasne norme. Čak i onda kada ne postoje u kući. Dete iz disfunkcionalne porodice koje u školi uvidi da stvari mogu da izgledaju drugačije, videće da ima alternativu. Ako to spase i jedno dete, dovoljno je - objašnjava Grujić.
Jedan od očiglednih primera nesaradnje škole i roditelja desio se kada je grupa roditelja iz Borče protestovala ispred OŠ “Jovan Ristić”.
Razlog: devetogodišnjak koji maltretira sve đake. Čak je učiteljica imala belešku u kojoj je pisalo da je udarao druge đake, a njegova majka je “iskazivala nezadovoljstvo učiteljičinim radom”.
Kap je prelila čašu kada je on na času kamenom gađao devojčicu.
Roditelji su bili jasni: izbaciti to dete iz škole!
- I gde će sa njim? Kome će ga izbaciti? Društvu? To nije rešenje. Sa njim mora da se radi - kaže stručnjak.
Pravilo mora da bude doneto zajednički, ali i da se reaguje kada se prekrši pravilo.
Prebacivanjem odgovornosti deci stavljamo do znanja da niko od nas ne zna šta radi. Preuzmite odgovornost.
Ko brine o detetu u školi?
Svaka škola ima evidenciju u kojoj piše koji su učenici koji pokazuju ponašanje koje zna da bude ugrožavajuće. Najčešće je dete koje vrši nasilje, briga razrednog starešine. A to je briga cele škole. Škola treba da vidi koji je to način koji će detetu pomoći, da se svi zajedno uključe i da se nađe najbolji način. Ali nama fale veštine komunikacije. Na nivou škole treba imati ideju kakva mi škola želimo da budemo, a onda da se na osnovu toga gradi i odnos uvažavanja u školi. Zajedništvo i dogovor oko važnih stvari je ključ, ako imate s kim da razmotrite probleme, ako ste posvećeni - onda imate zdravu atmosferu.
