Nomina consequentia rerum
(Imena su posledica stvari
– Da li, čoveče, mali ?)
--------------------------------
ЧЕМЕРНИЦО, ЧЕМЕРА ТИ ТВОГА,
ШТА УЧИНИ ОД ЖИВОТА МОГА !?
------------------------------------------
Кога једном Чемерница чемером задоји -
тај се никог сем Бога не боји ...
Тако ти је, пријатељи моји,
увек било - увек ће постоји ...
Ко се једном напије
Са Врбаса `ладне воде
Неправда ће да га бије
И умреће гладан и јадан
Ако из Бочца што даље не оде..
Таква ти је црна судбина,
Мој честити српски роде ...
----------------------------------------
Са некаквом чудноватом, тугујућом, болећом, али и понесећом, а још више, онако нашки српски, пркосећом, горчином у души, медовином у срцу, голомразним студом по телу и дубоко-преболним уздахом у гуши се присећам места свог, биће да сасвим случајног, рођења. Случајно је мој прадед Перан (Перун) Ковјенић, пре доласка ту на Чемерницу беше му презиме Ковјанић и припадао је најчеститијем српском племену Дробњаци, биће да се тако зазваше јер су имали велика стада оваца, а у то време назив за овцу је била старословенска реч, а код нас Дробњака је генски наслеђено да је старина за нас светиња, дробница, тадашњој Српској Спарти, дошао и свој трошни дом подигао на питомом, али за нас Србе нимало гостољубивом, брдељуку Бочац у мајчинском окриљу планине Чемернице, али није случајан разлог, јер сасвим намерно је убио Турчина који је хтео да обешчасти његову кћеркицу, јединицу, кршну лепотицу и целог племена миљеницу, Крстану и није случајно да је из своје родне, кршне и честите Српске Спрате, Турци је зазваше Црна Гора, морао да побегне због крвне освете. Није ни мало случајно да је све то у мојој души и срцу приликом самог рођења оставило своје врело-жежеће и болно-грчеће печате. Можда је и сасвим случајно што се тај мој родни брдељак зазва Бочац, али није случајно да се цео живот ту мораш да бочиш (супростављаш) крволоцима којих је одувек било, и остало – сотонино семе се још није посве истребило, туштма и тма, давно некада управо је хировито-плавни Врбас био граница између два царстава, обадва нама Србима ненаклоњена и непријатељска, чак и после Другог светског рата ту је било веома много потурица, али није нимало случајно да сам се и ја од првих корака морао да бочим против тих крволока, глади и сваколке беде коју ми судбина, не сасвим случајно, дарова. Биће да је случајно и тој, на око питомој, али по свему врлетно-судбинској, планини име Чемерница, али случајно није – ко се једном воде са Врбаса напије све му је у жвиоту од пелина чемерније.
На моју жалост, муку и срамоту, тај чемер, `ладни и гадни камен родне ми планине Чемернице заглављен у срцу, души и гуши, ће ми бити најстрашнији и најболнији печат у животу, биће да мој деда Вид (Перан) Ковјенић није сасвим случајно одабрао погрешну страну, одувек у његовим очима је његов честити, храбри и богоносни отац Перан видео похлепу, ону партизанско-комуњарску, а мој покојни отац Ђурађ, дично, храбро и пркосно, није издао свог деду и остао је веран Отаџбини и Српском Краљу Александру. Није случајно да је мој покојни отац непосредно после Другог светског рата доживео своју Голготу, робовао је непуних пет година на Голом отоку, као што није ни мало случајно, на њихову велику људску срамоту, хришћанску грехоту и интелектуалну грозоту, што су га издали управо његови најрођенији - његов отац Вид, похлепни, бездушни и зли подрепак комуњарски, рекао је удбашима да је чуо како Ђурађ, његов син јединац, пева некакву руску песму, а очев брат од тетке, њихове мајке су биле рођене сестре, Љубомир Тадић је удбашима потврдио да мој покојни отац има са Русима сталну везу и да, он лично, припрема атентат на Титу. Биће да није нимало случајно ни то да је мом покојном оцу, непуне две године, собни старешина на Голом отоку био Драгољуб Мићуновић, тај комуњарски брабоњак је мом покојном оцу и у том његовом животном паклу крв пио и стално га зверски мучио.
Биће да није случајно ни то – еј, проклета моја судбино, да је мој покојни деда Вид, земља му кости, комуњарско-погане, избацила из своје утробе, истерао моју покојну мајку Петру са четверо деце, два сина и две кћерке, из његове куће, сва та моја браћа и сестре су умрли мученички непосредно после тога од глади, боли и студи – еј, Господе, буди благ када дође време да се злочињењу том мом проклетном и богохулном деди суди, као што није случајно ни то – еј, животе чемерико, грехото и срамото, да сам се родио у, на брзака, невешто и промајно-јако, веома трошној брвнари, са огњиштем, сиротиштем, плакалиштем, гладилиштем и великим рупама између брвана које су ми у најранијој младости биле једини прозор између мене и осталог света…
Сећам се великог дрвеног крста, некако чудновато нахерен на источној страни наше трошне брвнаре, који је био стална мета увек пијаном потурици, био је једина, најoкрутнија и најзлобнија власт у том мом родном селу, мом рано-детињем паклу, милиционеру Муји Малкићу. Његови пуцњи из пиштоља у тај наш крст су нама најављивали муку – упадао би, као најкрволочнија звер, у ту нашу бедну брвнару и шамаро нас, као безвредну стоку шутирао све дотле док не изгубимо свест и он почне да прибојава се да нас је убио ...
Верујем да није сасвим сличајно, биће да ми је сам Бог ту рупу на брвнима наше студно-промајне брвнаре оставио, јер то ми је најцаклећи прозор у животу био да удахнем миомирис прековрбаске планине, увек српске и никад покорене, Мањаче и уживам у погледу, увек ми је то личило као љубозовно-мамеће девојче, на увек сивкасто-магличасто-тиморно Кочићево Змијање.
Биће, е, ту нема случајности код враголасто-титравог поете Киће, то ће ми души увек да буде мед-медено, мило-милено и шушкасто-свилено иће и пиће, та жуд увек ме мамиће, да сам ову Кочићеву изреку:
„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас”
на сопственој кожи осетио управо такву, у јоту супскрипту истоветну. То је и разлог да, ни мало случајно, и сам од рођења, попут славног ми претка Петра Кочића, само ове речи пишем великим словом:
Истина, Отаџбина, Слобода и Бог
зато што, исто као и мој предак Кочић Перо, цео живот мучим се у Иђинђији и Биринђији где су господари охоли, дебели и зли, а судбина нас Срба глад, јад, туга и вечита срамота.
Није случајно да сам од рођења пошао литерарним стазма и багазама, Бог ми је, док сам још био дете, јест`, Мајке ми Пресвете, удахнуо у душу враголасто-врлудави титрај поете, мог претка Кочића Пере – и зато, сејо и бато, непрестано ругам се оводобој кукавичкој, поданичкој и антисрпској власти у мојој Иђинђији и Биринђији, чемерики од пелина чемернијој, с` том разликом што у оводобој „нашој“ недођији, несвратији, небратији и неповратији нема више, по издаји све »миомирише«,
јазавца, нит` суда ,
оводоби охоли, дебели и зли „наш“ господар Аца вУЧКа, српски Јуда, и његова банда, много, бре, "напредна", нарочито када је у питању болештина педерастија, кукавичлук, безумос и издаја свега и свачега, сада нама Србима, уместо белих бубрега, уваљују своја, од педерастије оболела, смрдљива и погана, муда. …
- наставиће се, а можда и неће, јер на мене гадно-крволочно кидише одметнуто, антисрпски издресирано и развратно, нарочито оно најгере, најбедније и најпоганије - Аца вУЧКа, ***** напредно, удба-комуњарско смеће ...
Крстан Ђ. Ковјенић
(Imena su posledica stvari
– Da li, čoveče, mali ?)
--------------------------------
ЧЕМЕРНИЦО, ЧЕМЕРА ТИ ТВОГА,
ШТА УЧИНИ ОД ЖИВОТА МОГА !?
------------------------------------------
Кога једном Чемерница чемером задоји -
тај се никог сем Бога не боји ...
Тако ти је, пријатељи моји,
увек било - увек ће постоји ...
Ко се једном напије
Са Врбаса `ладне воде
Неправда ће да га бије
И умреће гладан и јадан
Ако из Бочца што даље не оде..
Таква ти је црна судбина,
Мој честити српски роде ...
----------------------------------------
Са некаквом чудноватом, тугујућом, болећом, али и понесећом, а још више, онако нашки српски, пркосећом, горчином у души, медовином у срцу, голомразним студом по телу и дубоко-преболним уздахом у гуши се присећам места свог, биће да сасвим случајног, рођења. Случајно је мој прадед Перан (Перун) Ковјенић, пре доласка ту на Чемерницу беше му презиме Ковјанић и припадао је најчеститијем српском племену Дробњаци, биће да се тако зазваше јер су имали велика стада оваца, а у то време назив за овцу је била старословенска реч, а код нас Дробњака је генски наслеђено да је старина за нас светиња, дробница, тадашњој Српској Спарти, дошао и свој трошни дом подигао на питомом, али за нас Србе нимало гостољубивом, брдељуку Бочац у мајчинском окриљу планине Чемернице, али није случајан разлог, јер сасвим намерно је убио Турчина који је хтео да обешчасти његову кћеркицу, јединицу, кршну лепотицу и целог племена миљеницу, Крстану и није случајно да је из своје родне, кршне и честите Српске Спрате, Турци је зазваше Црна Гора, морао да побегне због крвне освете. Није ни мало случајно да је све то у мојој души и срцу приликом самог рођења оставило своје врело-жежеће и болно-грчеће печате. Можда је и сасвим случајно што се тај мој родни брдељак зазва Бочац, али није случајно да се цео живот ту мораш да бочиш (супростављаш) крволоцима којих је одувек било, и остало – сотонино семе се још није посве истребило, туштма и тма, давно некада управо је хировито-плавни Врбас био граница између два царстава, обадва нама Србима ненаклоњена и непријатељска, чак и после Другог светског рата ту је било веома много потурица, али није нимало случајно да сам се и ја од првих корака морао да бочим против тих крволока, глади и сваколке беде коју ми судбина, не сасвим случајно, дарова. Биће да је случајно и тој, на око питомој, али по свему врлетно-судбинској, планини име Чемерница, али случајно није – ко се једном воде са Врбаса напије све му је у жвиоту од пелина чемерније.
На моју жалост, муку и срамоту, тај чемер, `ладни и гадни камен родне ми планине Чемернице заглављен у срцу, души и гуши, ће ми бити најстрашнији и најболнији печат у животу, биће да мој деда Вид (Перан) Ковјенић није сасвим случајно одабрао погрешну страну, одувек у његовим очима је његов честити, храбри и богоносни отац Перан видео похлепу, ону партизанско-комуњарску, а мој покојни отац Ђурађ, дично, храбро и пркосно, није издао свог деду и остао је веран Отаџбини и Српском Краљу Александру. Није случајно да је мој покојни отац непосредно после Другог светског рата доживео своју Голготу, робовао је непуних пет година на Голом отоку, као што није ни мало случајно, на њихову велику људску срамоту, хришћанску грехоту и интелектуалну грозоту, што су га издали управо његови најрођенији - његов отац Вид, похлепни, бездушни и зли подрепак комуњарски, рекао је удбашима да је чуо како Ђурађ, његов син јединац, пева некакву руску песму, а очев брат од тетке, њихове мајке су биле рођене сестре, Љубомир Тадић је удбашима потврдио да мој покојни отац има са Русима сталну везу и да, он лично, припрема атентат на Титу. Биће да није нимало случајно ни то да је мом покојном оцу, непуне две године, собни старешина на Голом отоку био Драгољуб Мићуновић, тај комуњарски брабоњак је мом покојном оцу и у том његовом животном паклу крв пио и стално га зверски мучио.
Биће да није случајно ни то – еј, проклета моја судбино, да је мој покојни деда Вид, земља му кости, комуњарско-погане, избацила из своје утробе, истерао моју покојну мајку Петру са четверо деце, два сина и две кћерке, из његове куће, сва та моја браћа и сестре су умрли мученички непосредно после тога од глади, боли и студи – еј, Господе, буди благ када дође време да се злочињењу том мом проклетном и богохулном деди суди, као што није случајно ни то – еј, животе чемерико, грехото и срамото, да сам се родио у, на брзака, невешто и промајно-јако, веома трошној брвнари, са огњиштем, сиротиштем, плакалиштем, гладилиштем и великим рупама између брвана које су ми у најранијој младости биле једини прозор између мене и осталог света…
Сећам се великог дрвеног крста, некако чудновато нахерен на источној страни наше трошне брвнаре, који је био стална мета увек пијаном потурици, био је једина, најoкрутнија и најзлобнија власт у том мом родном селу, мом рано-детињем паклу, милиционеру Муји Малкићу. Његови пуцњи из пиштоља у тај наш крст су нама најављивали муку – упадао би, као најкрволочнија звер, у ту нашу бедну брвнару и шамаро нас, као безвредну стоку шутирао све дотле док не изгубимо свест и он почне да прибојава се да нас је убио ...
Верујем да није сасвим сличајно, биће да ми је сам Бог ту рупу на брвнима наше студно-промајне брвнаре оставио, јер то ми је најцаклећи прозор у животу био да удахнем миомирис прековрбаске планине, увек српске и никад покорене, Мањаче и уживам у погледу, увек ми је то личило као љубозовно-мамеће девојче, на увек сивкасто-магличасто-тиморно Кочићево Змијање.
Биће, е, ту нема случајности код враголасто-титравог поете Киће, то ће ми души увек да буде мед-медено, мило-милено и шушкасто-свилено иће и пиће, та жуд увек ме мамиће, да сам ову Кочићеву изреку:
„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас”
на сопственој кожи осетио управо такву, у јоту супскрипту истоветну. То је и разлог да, ни мало случајно, и сам од рођења, попут славног ми претка Петра Кочића, само ове речи пишем великим словом:
Истина, Отаџбина, Слобода и Бог
зато што, исто као и мој предак Кочић Перо, цео живот мучим се у Иђинђији и Биринђији где су господари охоли, дебели и зли, а судбина нас Срба глад, јад, туга и вечита срамота.
Није случајно да сам од рођења пошао литерарним стазма и багазама, Бог ми је, док сам још био дете, јест`, Мајке ми Пресвете, удахнуо у душу враголасто-врлудави титрај поете, мог претка Кочића Пере – и зато, сејо и бато, непрестано ругам се оводобој кукавичкој, поданичкој и антисрпској власти у мојој Иђинђији и Биринђији, чемерики од пелина чемернијој, с` том разликом што у оводобој „нашој“ недођији, несвратији, небратији и неповратији нема више, по издаји све »миомирише«,
јазавца, нит` суда ,
оводоби охоли, дебели и зли „наш“ господар Аца вУЧКа, српски Јуда, и његова банда, много, бре, "напредна", нарочито када је у питању болештина педерастија, кукавичлук, безумос и издаја свега и свачега, сада нама Србима, уместо белих бубрега, уваљују своја, од педерастије оболела, смрдљива и погана, муда. …
- наставиће се, а можда и неће, јер на мене гадно-крволочно кидише одметнуто, антисрпски издресирано и развратно, нарочито оно најгере, најбедније и најпоганије - Аца вУЧКа, ***** напредно, удба-комуњарско смеће ...
Крстан Ђ. Ковјенић
