Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove, ali neću, Ipak sam ja prozaik, rasni prozaik i svaka tuga u mojim se rečenicama automatski transformira u farsu. I zato, ne nudite me vinom, jer će svaka moja pijana reč odzvanjati takvom porugom da je nećete biti u stanju stresti s porodičnog stabla još dugi, dugi niz godina. Tek tamo, stotinu ili dve stotine godina kasnije, kad kružnim tokom vremena vaši preci ustajući iz grobova, masne zemlje i drvotočine jeftinih kovčega, kad ponovno zasednu u fotelje još pospani od dugotrajne smrti: tek tada...gde sam ono stao?

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove, ali đavola... Tuga je za krelce. Ja jesam krelac, ali ne tog tipa. Noću uglavnom spavam. Praktičan sam čovek. Spremam se za beli dan. Svašta se mora obaviti, sve ispočetka proveriti, svaku rupu popuniti. A rupe pred očima niču. Upravo sada, dok ovo pišem, jedna takva, pomalo i podmukla rupa otvara se posred koleginice Nebo. Je li to kraj sveta, nebeska dečja bolest ili nespretan pokušaj večnosti da me poljubi u obraz - u usta ne bih dao, ipak, uprkos svemu, neki osećaj doličnosti nikad me nije napustio, čak ni sada, usred noći... što ono beše tema?

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove, ali me boli zglob. Ozbiljno me boli. Razmišljam da pozovem hitnu pomoć, 194, ili čak hitniju pomoć: 007. Pokušavam potonju opciju, ali ruka mi se zaglavi u brojčaniku - da, imam, još uvek, starinski telefon s kružnim brojčanikom, pa šta... o čemu smo ono pričali?

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove... Bih li mogao? I bih li se usudio? Ne znam... U zadnje vreme sve više toga me muči, ništa mi ne ide od ruke, tuga najmanje, pa kako da onda napišem tužne, najtužnije stihove? Celo vreme se smejuljim, stalno mislim pozitivno, lepe misli razdiru mi dušu i rasturaju um... Nema teorije da pišem bilo kakvu liriku dok sam u takvom stanju. A noć izmiče. A nova, ko zna hoće li ikad... Bolje da probam. Najtužnije stihove, napisati, noćas. Sad ili nikad. Pa kako ispadne. Yebi ga, čovek mora napraviti što čovek mora napraviti. I zato evo:

Eci peci pec
Ja sam mali zec
A ti Alisa u zemlji čuda
Reci, peci, seci...

 

[123loncar]

 

[LJILJA MMM]

Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove....i šta onda? Hoće li mi biti bolje? Neće, jer mi je i ovako dobro.
Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove, čisto onako, da zaebem dan što sviće. I šta će onda dan da radi? Ništaaaa........nastaviće svojim rupljivim putem i jošće, da podmeće kojekakvo kamenje da se žto više ispolomim hodajući.
Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove, samo da gazdarica Srećica još pristane da otključa vrata ove koje Kafane od Duše. Zamandalila i ne pušta nikakve lutalice, noćobdije i ostale tužne pripite goste.
Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove.....mislim da bih mogla, ali neću bre

Coco za odličan tekst, i inspirisanu pauzu

 

[coco bill]

Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove....i šta onda? Hoće li mi biti bolje? Neće, jer mi je i ovako dobro.
Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove, čisto onako, da zaebem dan što sviće. I šta će onda dan da radi? Ništaaaa........nastaviće svojim rupljivim putem i jošće, da podmeće kojekakvo kamenje da se žto više ispolomim hodajući.
Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove, samo da gazdarica Srećica još pristane da otključa vrata ove koje Kafane od Duše. Zamandalila i ne pušta nikakve lutalice, noćobdije i ostale tužne pripite goste.
Noćas bih mogla napisati najtužnije stihove.....mislim da bih mogla, ali neću bre

Coco za odličan tekst, i inspirisanu pauzu

hvala ljiljo, zadovoljstvo je moje.

 

[Tol]

e, pa bravo!

Noćas bi ti mogao napisati najtužnije stihove, ali..
kome je do tuge ,patetike kojom se flertuje i osvajaju srca? i zašto tugom osvajati..zašto je tuga uvek lepša od radosti
zašto uvek taj šmrkavi D-mol,koji namerno traži zagrljaj i tešenje i bliskost radi istog..taj D-mol bezobraznik jedan i manipulat kojim se brže dodje do zagrljaja i svega što sledi..
kada D-dur ume da slavi i obećava i diže iz mrtvih?

zašto je lepše ovo:

meni je od tebe sekunda potrebe
tako bliske i prisvojne, bez reči
tako bih da me ruka tvoja leči
da krvca kapima ispisuje ti ime
ali ti ne haješ niti mi znaš rime
kojima tkam put do tvog srca, do tebe.

od,recimo, ove:

hajdemo noćas na morske poljane
da mijemo tela od strasne vreline
da mi budeš ladja kojom noću brodim
da utolim žedji da se opet rodim
kao tvoja muza koju noć priziva
oka iskra tvoga koja dan celiva...