Noć

Tišinom je prekrila reku,
umornu od dugog puta.
Prosula je po njoj svoje,
srebrno, sjajno znamenje.
Sa okom se stapa da blista,
kao zvezda koja nju krasi.
Šumu nemirnih grana,
nestrpljivih u očekivanju,
dodirnula je blago i umirila.
Gasila je užarene, hladila,
ustreptele liske, svojim usnama
upijajući blago, krila ih je u nedrima.
Obalu, tu postelju je okitila
zvezdanim vezom vezilja,
zrakom Mesečevim ispleteni,
Ona putnica i On u nedodiru.
 
Kliknite za proširenje...
Noć krišom od sna uzima
sve kao neće...a opet uzme
i misli neke u me gurne
od njih misao nežnošću jurne
to noć kradljivica,
snevalica, varalica
nedodirom sanja....
uzima i poklanja

:)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top