(ili neka moja razmišljanja o životu isnpirisana ko zna čime)
NOĆ PUNOG MESECA
Noć punog meseca. Lepa u svojoj iščekujućoj strahoti pomisli Jelica dok se kroz svetli mrak vraćala kući. Potpetice odzvanjaju pustom ulicom. Zvuče kao muzička pratnja tom bezimenom nemiru koji oseća u sebi a ne zna zašto. Kakav dan ….nagrada od firme. Bože, ne može da veruje da je ona najbolji prodavac meseca. Ali, tako kažu. Baš se doterala, sredila za taj skup....i nervoza je prilično drmala. Majka joj jutros, gledajući je kako se sprema za odlazak na posao, reče ponosito kako samo majke mogu “Lepotica moja”. I Jelica se sama osećala lepom….divan osećaj sa kojim je krenula u dan. Pun mesec je gleda odozgore….okrugao, sjajan. Obasjava joj put I lice mlado na kome se vidi umor, ponos i taj čudni osećaj koji nema ime. Prolazeći kraj ulaza u jednu zgradu…..tu…na domak kuće nekako iskrenu nogu. Zabole kao u oko da si udario te se osloni jednom rukom na zid zgrade….samo minut-dva dok je prodje bol. Ne zna kako…..sekunda…..ruke oko nje….vuku je I cimaju….krajičkom oka u kome još bol živi ugleda mesec koji nestaje. Niz stepenice silazi vučena grubim rukama….silina…..grubost….snaga je obara na pod….preko nje je….užas koji se kikoće ludački, nekontrolisano. Taj kikot je prenu iz transa. Počela je da se bori svesna šta je čeka….dva šamara, jaka pomrčiše svest…ali tu je ….svesna još…opet počinje da grebe, bacaka se…strah joj valjda daje snagu…..ili je oduzima…nije više ni važno..kikot I dve ruke koje drže njene pored glave joj na prljavom I smrdljivom podu podruma….poče da viče ali nekako tiho….u sebi….neće glas iz suvog grla I suvih usta da izadje ma koliko ga terala…..neće…pesnica u lice utiša i to malo glasa I svesti…mesec….pun…..okrugao….i dalje gleda ali Jelicu ne vidi….
Noć punog meseca. Lepa u svojoj iščekujućoj strahoti pomisli Jelica dok se kroz svetli mrak vraćala kući. Potpetice odzvanjaju pustom ulicom. Zvuče kao muzička pratnja tom bezimenom nemiru koji oseća u sebi a ne zna zašto. Kakav dan ….nagrada od firme. Bože, ne može da veruje da je ona najbolji prodavac meseca. Ali, tako kažu. Baš se doterala, sredila za taj skup....i nervoza je prilično drmala. Majka joj jutros, gledajući je kako se sprema za odlazak na posao, reče ponosito kako samo majke mogu “Lepotica moja”. I Jelica se sama osećala lepom….divan osećaj sa kojim je krenula u dan. Pun mesec je gleda odozgore….okrugao, sjajan. Obasjava joj put I lice mlado na kome se vidi umor, ponos i taj čudni osećaj koji nema ime. Prolazeći kraj ulaza u jednu zgradu…..tu…na domak kuće nekako iskrenu nogu. Zabole kao u oko da si udario te se osloni jednom rukom na zid zgrade….samo minut-dva dok je prodje bol. Ne zna kako…..sekunda…..ruke oko nje….vuku je I cimaju….krajičkom oka u kome još bol živi ugleda mesec koji nestaje. Niz stepenice silazi vučena grubim rukama….silina…..grubost….snaga je obara na pod….preko nje je….užas koji se kikoće ludački, nekontrolisano. Taj kikot je prenu iz transa. Počela je da se bori svesna šta je čeka….dva šamara, jaka pomrčiše svest…ali tu je ….svesna još…opet počinje da grebe, bacaka se…strah joj valjda daje snagu…..ili je oduzima…nije više ni važno..kikot I dve ruke koje drže njene pored glave joj na prljavom I smrdljivom podu podruma….poče da viče ali nekako tiho….u sebi….neće glas iz suvog grla I suvih usta da izadje ma koliko ga terala…..neće…pesnica u lice utiša i to malo glasa I svesti…mesec….pun…..okrugao….i dalje gleda ali Jelicu ne vidi….
. Divno napisano, ali jeziv sadrzaj...
