Pipi Langstrumpf
Buduća legenda
- Poruka
- 31.793
Ovo je pisala jedna forumashica, koja mi je dala odobrenje da ovde postavim deo price...
Uzzivajte.
NOĆ PRVA
Subota ujutru, deset sati. Mama me je probudila i rekla da je Bojan na telefonskoj vezi. Dovukla sam telefon u krevet, kako ona ne bi prisluškivala moj razgovor. Uvek ga je simpatisala, ali nisam sigurna da li bi bila oduševljena da zna kakva osećanja gajim prema njemu. Naravno, jedna stvar je kad imam trinaest i pubertetski sanjarim o čoveku osuđenom na višegodišnju robiju, a druga sad, kad su mi dvadeset tri a on uskoro izlazi na slobodu.
„Opet ja“, rekao je, pre nego što sam stigla da kažem „halo“.
Zvučao je veselo. Iza njega su dopirali neki drugi glasovi. Pretpostavljam, njegova familija.
„Očekivala sam te“, govorim kao u transu.
„Možemo li da se vidimo večeras? Ne mogu pre devet, treba da otpratim kevu i brata na železničku stanicu.“
Dakle, putuju. Biće sam. Zove me da budemo zajedno. Svakakve misli su mi se, brzinom svetlosti, rojile po glavi.
„Važi“.
„Doći ću po tebe“.
Zatim kratka stanka, a onda mnogo tiše: „Jedva čekam da te vidim“.
Ležala sam, nesposobna da se pokrenem. Mama je sela na krevet i donela mi Darka da se pomazimo. Značajno me je pogle-dala kad sam joj rekla s kim večeras izlazim. „Molim te, nemoj da mi držiš predavanja“, kazala sam joj, pre nego što je stigla da ot-vori usta. „Oduvek mi se sviđao, a sad još više ... Znam u šta se upuštam ...“
„U jednu rizičnu vezu“, konstatovala je.
„Otkud znaš da će biti ikakve veze? Možda ćemo ostati samo prijatelji ...“ Znala sam i sama da je to malo verovatno.
„Ma nemoj“, nasmejala se kiselo i otišla u kuhinju.
Nisam mogla da doručkujem. U podne sam se okupala i sat vremena pokušavala da isfeniram kosu do perfekcije. Preskočila sam i ručak. Povadila sam iz ormana svu moguću garderobu i raširila je po sobi.
Moja sestra je došla oko pet. „Čula sam s kim izlaziš večeras...“, rekla je, značajno se smeškajući.
Šveca se zavalila u fotelju u nameri da mi bude savetodavac.
„Nemoj ništa svetlo“, rekla je. „Muškarci vole crno.“ (To je bio izlišan komentar, s obzirom da je većina moje odeće tamne boje.) „Raspusti kosu, bolje ti stoji. I obavezno upadljivija šminka za veče ...“
Neobično su zazvučale te reči, imajući u vidu njenu nekadašnju džanki fazu. Osam godina smo, mama i ja, nestrpljivo čekale da se šveca „skine“ sa heroina. Da povrati svoj identitet, sveden na iglu i venu. Da odbaci smrdljive indijske hipi tunike i masne farmerke, izađe iz mirisa pačulija i vonja znoja.
Odlučila sam se za jednostavnu haljinu. Nisam htela ništa očigledno izazovno. Ipak sam navukla mrežaste čarape na haltere. Popela sam se na visoke i tanke štikle crnih lakovanih sandala. Dekolte sam namazala uljanim mošusom. Želela sam da ga zave-dem, potpuno sludim, tako da ne može prestati da misli na mene.
Pred ogledalom sam bila zadovoljna. – Ovako bi trebalo stalno da izgledam. To sam ja, pomislila sam.
Od pola devet do petnaest do devet sedela sam kao na iglama. U deset do devet više nisam mogla da izdržim i izašla sam ispred zgrade. Keva me je poljubila i usput dobacila: „Znači, da te ne očekujem večeras ...“ Mi nikada nismo razgovarale o mom intimnom životu i uvek sam se trudila da budem diskretna. Samo par puta do tada sam došla ujutru, prethodno je o tome obavestivši telefonom. Rekla sam joj da ne znam. „Ke sera, sera ...“
Bojan me je dole već čekao. Od prošlog viđenja se osvežio. Kosa mu je ošišana na sasvim kratko, što mu još bolje pristaje. Ru-kujemo se. Dlan mu je vlažan i topao. Zatim me ljubi u obraz. Od toga mi se krute bradavice. Škrt je na rečima, nekako zbunjen.
Odlazimo u „Maderu“ i pijemo crno vino. Krče mi creva, ništa nisam jela celog dana. On kaže: „Nisam stigao danas da ru-čam, mogli bismo nešto da prezalogajimo“. Naručujemo palačinke i ćutke ih gustiramo. On jede sasvim malo i polako, očigledno uživajući u svakom zalogaju.
Sedimo ko zna koliko dugo. Nebo iznad nas je skoro crno, obasuto milionima sjajnih zvezda. Pirka vetrić i ugodno mi miluje ramena. Preko razglasa puštaju „Temptejšense“ – „Just my imagi-nation“. Skoro savršen izbor muzike za ovakvo veče. Gledam u Njega i pokušavam da otkrijem bilo šta na tom licu što mi se ne sviđa. I unapred znam odgovor.
Bojan se meškolji na stolici, okreće se levo-desno, posmatra ljude oko sebe. Napet je.
„Zašto si uznemiren, zar nije prijatno veče?“ pitam ga. Možda mu je dosadno, možda treba da brbljam ... Ali, ni ja nisam opuštena i ne znam šta bih mu rekla.
Odgovara mi kratko da je sve u redu, samo nije navikao.
Vadi maramicu iz džepa sakoa i preko stola se naginje ka meni. „Imaš trag fila od čokolade“, smeška se i briše mi ugao usana. Sramota me je što sam musava, kao neko dete, ali drago mi je što me dodiruje, makar i tako.
„Slatka si“, reče. Došli smo na moj teren. Glumim da sam uvređena: „Šta to znači – 'slatka'? To se kaže devojčici ...“ Koketi-ram. Tu lekciju bar dobro znam. Sad ću da ga vrtim oko malog prsta.
On se glasno smeje: „Pa, dobro, šta hoćeš da ti kažem? Ima li potrebe za rečima?“
„Uvek ima potrebe za rečima“, filozofiram i gubim tlo pod nogama. Ne mogu da vodim razgovor, ne vladam situacijom. Znam da će se večeras nešto desiti, ali ne uspevam da utičem na tok događanja.
„Anđele, reči su potrošna roba“, kaže i pali cigaretu. Ruke mu se tresu. „Zaboravljam da studiraš književnost. Voliš reči. Puno pričaš, puno se družiš ...“ Glas mu zvuči pomalo gorko. „Treba da pazim kako se izražavam“.
Pomera stolicu do mene. Ne mogu da dišem od njegove bliz-ine ali ga, kao hipnotisana, gledam pravo u oči. Šta u njima piše?
„Stalno mislim na tebe. Vređa li te ako kažem da sam napal-jen otkako smo došli ovde?“
Osećam se razočaranom. Taj izraz mi zvuči prosto, nekako neprimereno. Neukusno razgolićena istina. Želela sam da osetim romantiku. Da je u pitanju neki drugi muškarac, ustala bih od stola i otišla, ne osvrnuvši se. Sad mi, međutim, klecaju kolena i šapućem: „Ne vređa“. Samo što se ne rasplačem.
Bojan me pogledom proučava, nežno me hvata za bradu i tiho govori: „Izvini. Zvuči kao da te ne poštujem. Ali, nije tako ... Samo sam bio iskren ... Ne umem drugačije.“
Sedimo i dalje. U vazduhu lebde neizgovorene reči. Muzika je sve sporija i u meni izaziva plimu emocija. Čini mi se da ću ek-splodirati. I ja sam napaljena – mislim – od ljubavi.
Odlazim u toalet da se saberem i stavim ruž. Dugo se zadržavam i sređujem misli. Još uvek ne znam kako će se ovo veče završiti i čini mi se da to uopšte ne zavisi od mene. Što više o tome razmišljam, to sam spremnija da pođem sa njim, bilo kuda. Ne opterećujem se, kao pre, u sličnim situacijama, dilemom da li je prošlo dovoljno vremena da bismo bili intimni, niti šta će on mis-liti o meni jutro posle ...
Vraćam se. Bojan je platio račun, čeka me. Uzima me za ruku i kaže jednostavno: „Idemo kod mene“.
Stan mu je prekoputa ulice, sasvim blizu. U liftu me čvrsto grli i mazi po kosi. Ja još čujem muziku i vidim zvezdano nebo. Otključava vrata i ulazimo u njegovu sobu. Sedamo na krevet i nemo se posmatramo. Ovaj trenutak čekam već godinama. Ne želim više da ga odlažem i ljubim ga u žilu na vratu.
Drhti kao prut. Stiska me u zagrljaj i spušta svoje usne na moje. Poljubac je vlažan, dubok, traje čitavu večnost. On bi da bude nežan, ali mu ne polazi za rukom. Žuri mu se. Ne mogu da dođem do daha, a želim da mu kažem koliko ga volim. Potpuno smo rastočeni, ne stižemo ni da se oslobodimo odeće. Sve je kao blesak. Kratko i snažno.
Govori mi tiho, kao da se pravda: „Hteo sam da bude druga-čije ...“
Ne razume da je bilo upravo onako kako je trebalo.
„Opet sam gladan“, kaže. Odlazimo u kuhinju i vadimo sla-doled iz frižidera. Sedim mu u krilu i zajedno jedemo istom kašikom, halapljivo, kao životinje. Drži me čvrsto, jednom rukom mi miluje butinu. Napipava haltere i vodi me natrag, u sobu.
Ovog puta je sve sporije. Preplićemo prste, dodiri nam puck-etaju. Skida mi haljinu i ljubi mi grudi, dok njegove ruke nemirno šetaju po meni. Polako mu otkopčavam košulju i milujem miši-ćava leđa. Koža mu je glatka, slankasta od znoja. Telo vitko, noge jake i čvrste, stomak zategnut. Kažem mu da je zgodan i da ga želim. Nikome do sada to nisam rekla. Moje reči ga uzbuđuju. Is-tražujemo jedno drugom prepone. „Volim te“, šapućem stotinu puta, a on mrmlja nešto što ne mogu da razumem. Sada je vrlo nežan i gleda me u oči dok vodimo ljubav. Kroz trepavice vidim kako mu se lice grči u grimasi.
Idem da se istuširam. On ulazi za mnom. Molim ga da izađe, nikad se nisam kupala gola pred nekim. Svetlo u kupatilu je jako, neonsko, i osećam se potpuno razgolićenom. Stidim se. Zaklanjam se velikim peškirom. „Valjda ja nisam samo neko“, smeška se, „... a ovo je ionako moje kupatilo“. Kupamo se zajedno i ispitujemo po-gledima i rukama jedno drugo. Pažljivo mi spira šminku i govori, ljubeći me po licu: „Ovako si još slađa“. Čekam da mi kaže da me voli, sad je taj romantični trenutak. Umesto toga: „Nemoj da ideš. Želeo bih da ostaneš noćas kod mene, da se probudimo zajedno. Nikad ranije ...“
Znam šta hoće da mi kaže; ni ja nikad nisam provela noć spavajući pored muškarca koji mi toliko znači. Pristajem i ležemo zajedno u njegov krevet.
Posle deset minuta, on spava čvrsto, naslonjen glavom na moje grudi. Gledam u tavanicu i bezmerno sam srećna. Tu sam, pored čoveka koga volim, u njegovoj sobi, okružena njegovim stvarima. Plačem tiho, da ga ne probudim. Ne smeta mi njegova težina i nije mi vrućina od njegovog tela. Čini mi se da satima ne mogu da zaspim; umesto da budem umorna, mogla bih skakati, trčati, igrati ...
.................................................. .........
u sledećoj poruci sledi nastavak ...
Uzzivajte.
NOĆ PRVA
Subota ujutru, deset sati. Mama me je probudila i rekla da je Bojan na telefonskoj vezi. Dovukla sam telefon u krevet, kako ona ne bi prisluškivala moj razgovor. Uvek ga je simpatisala, ali nisam sigurna da li bi bila oduševljena da zna kakva osećanja gajim prema njemu. Naravno, jedna stvar je kad imam trinaest i pubertetski sanjarim o čoveku osuđenom na višegodišnju robiju, a druga sad, kad su mi dvadeset tri a on uskoro izlazi na slobodu.
„Opet ja“, rekao je, pre nego što sam stigla da kažem „halo“.
Zvučao je veselo. Iza njega su dopirali neki drugi glasovi. Pretpostavljam, njegova familija.
„Očekivala sam te“, govorim kao u transu.
„Možemo li da se vidimo večeras? Ne mogu pre devet, treba da otpratim kevu i brata na železničku stanicu.“
Dakle, putuju. Biće sam. Zove me da budemo zajedno. Svakakve misli su mi se, brzinom svetlosti, rojile po glavi.
„Važi“.
„Doći ću po tebe“.
Zatim kratka stanka, a onda mnogo tiše: „Jedva čekam da te vidim“.
Ležala sam, nesposobna da se pokrenem. Mama je sela na krevet i donela mi Darka da se pomazimo. Značajno me je pogle-dala kad sam joj rekla s kim večeras izlazim. „Molim te, nemoj da mi držiš predavanja“, kazala sam joj, pre nego što je stigla da ot-vori usta. „Oduvek mi se sviđao, a sad još više ... Znam u šta se upuštam ...“
„U jednu rizičnu vezu“, konstatovala je.
„Otkud znaš da će biti ikakve veze? Možda ćemo ostati samo prijatelji ...“ Znala sam i sama da je to malo verovatno.
„Ma nemoj“, nasmejala se kiselo i otišla u kuhinju.
Nisam mogla da doručkujem. U podne sam se okupala i sat vremena pokušavala da isfeniram kosu do perfekcije. Preskočila sam i ručak. Povadila sam iz ormana svu moguću garderobu i raširila je po sobi.
Moja sestra je došla oko pet. „Čula sam s kim izlaziš večeras...“, rekla je, značajno se smeškajući.
Šveca se zavalila u fotelju u nameri da mi bude savetodavac.
„Nemoj ništa svetlo“, rekla je. „Muškarci vole crno.“ (To je bio izlišan komentar, s obzirom da je većina moje odeće tamne boje.) „Raspusti kosu, bolje ti stoji. I obavezno upadljivija šminka za veče ...“
Neobično su zazvučale te reči, imajući u vidu njenu nekadašnju džanki fazu. Osam godina smo, mama i ja, nestrpljivo čekale da se šveca „skine“ sa heroina. Da povrati svoj identitet, sveden na iglu i venu. Da odbaci smrdljive indijske hipi tunike i masne farmerke, izađe iz mirisa pačulija i vonja znoja.
Odlučila sam se za jednostavnu haljinu. Nisam htela ništa očigledno izazovno. Ipak sam navukla mrežaste čarape na haltere. Popela sam se na visoke i tanke štikle crnih lakovanih sandala. Dekolte sam namazala uljanim mošusom. Želela sam da ga zave-dem, potpuno sludim, tako da ne može prestati da misli na mene.
Pred ogledalom sam bila zadovoljna. – Ovako bi trebalo stalno da izgledam. To sam ja, pomislila sam.
Od pola devet do petnaest do devet sedela sam kao na iglama. U deset do devet više nisam mogla da izdržim i izašla sam ispred zgrade. Keva me je poljubila i usput dobacila: „Znači, da te ne očekujem večeras ...“ Mi nikada nismo razgovarale o mom intimnom životu i uvek sam se trudila da budem diskretna. Samo par puta do tada sam došla ujutru, prethodno je o tome obavestivši telefonom. Rekla sam joj da ne znam. „Ke sera, sera ...“
Bojan me je dole već čekao. Od prošlog viđenja se osvežio. Kosa mu je ošišana na sasvim kratko, što mu još bolje pristaje. Ru-kujemo se. Dlan mu je vlažan i topao. Zatim me ljubi u obraz. Od toga mi se krute bradavice. Škrt je na rečima, nekako zbunjen.
Odlazimo u „Maderu“ i pijemo crno vino. Krče mi creva, ništa nisam jela celog dana. On kaže: „Nisam stigao danas da ru-čam, mogli bismo nešto da prezalogajimo“. Naručujemo palačinke i ćutke ih gustiramo. On jede sasvim malo i polako, očigledno uživajući u svakom zalogaju.
Sedimo ko zna koliko dugo. Nebo iznad nas je skoro crno, obasuto milionima sjajnih zvezda. Pirka vetrić i ugodno mi miluje ramena. Preko razglasa puštaju „Temptejšense“ – „Just my imagi-nation“. Skoro savršen izbor muzike za ovakvo veče. Gledam u Njega i pokušavam da otkrijem bilo šta na tom licu što mi se ne sviđa. I unapred znam odgovor.
Bojan se meškolji na stolici, okreće se levo-desno, posmatra ljude oko sebe. Napet je.
„Zašto si uznemiren, zar nije prijatno veče?“ pitam ga. Možda mu je dosadno, možda treba da brbljam ... Ali, ni ja nisam opuštena i ne znam šta bih mu rekla.
Odgovara mi kratko da je sve u redu, samo nije navikao.
Vadi maramicu iz džepa sakoa i preko stola se naginje ka meni. „Imaš trag fila od čokolade“, smeška se i briše mi ugao usana. Sramota me je što sam musava, kao neko dete, ali drago mi je što me dodiruje, makar i tako.
„Slatka si“, reče. Došli smo na moj teren. Glumim da sam uvređena: „Šta to znači – 'slatka'? To se kaže devojčici ...“ Koketi-ram. Tu lekciju bar dobro znam. Sad ću da ga vrtim oko malog prsta.
On se glasno smeje: „Pa, dobro, šta hoćeš da ti kažem? Ima li potrebe za rečima?“
„Uvek ima potrebe za rečima“, filozofiram i gubim tlo pod nogama. Ne mogu da vodim razgovor, ne vladam situacijom. Znam da će se večeras nešto desiti, ali ne uspevam da utičem na tok događanja.
„Anđele, reči su potrošna roba“, kaže i pali cigaretu. Ruke mu se tresu. „Zaboravljam da studiraš književnost. Voliš reči. Puno pričaš, puno se družiš ...“ Glas mu zvuči pomalo gorko. „Treba da pazim kako se izražavam“.
Pomera stolicu do mene. Ne mogu da dišem od njegove bliz-ine ali ga, kao hipnotisana, gledam pravo u oči. Šta u njima piše?
„Stalno mislim na tebe. Vređa li te ako kažem da sam napal-jen otkako smo došli ovde?“
Osećam se razočaranom. Taj izraz mi zvuči prosto, nekako neprimereno. Neukusno razgolićena istina. Želela sam da osetim romantiku. Da je u pitanju neki drugi muškarac, ustala bih od stola i otišla, ne osvrnuvši se. Sad mi, međutim, klecaju kolena i šapućem: „Ne vređa“. Samo što se ne rasplačem.
Bojan me pogledom proučava, nežno me hvata za bradu i tiho govori: „Izvini. Zvuči kao da te ne poštujem. Ali, nije tako ... Samo sam bio iskren ... Ne umem drugačije.“
Sedimo i dalje. U vazduhu lebde neizgovorene reči. Muzika je sve sporija i u meni izaziva plimu emocija. Čini mi se da ću ek-splodirati. I ja sam napaljena – mislim – od ljubavi.
Odlazim u toalet da se saberem i stavim ruž. Dugo se zadržavam i sređujem misli. Još uvek ne znam kako će se ovo veče završiti i čini mi se da to uopšte ne zavisi od mene. Što više o tome razmišljam, to sam spremnija da pođem sa njim, bilo kuda. Ne opterećujem se, kao pre, u sličnim situacijama, dilemom da li je prošlo dovoljno vremena da bismo bili intimni, niti šta će on mis-liti o meni jutro posle ...
Vraćam se. Bojan je platio račun, čeka me. Uzima me za ruku i kaže jednostavno: „Idemo kod mene“.
Stan mu je prekoputa ulice, sasvim blizu. U liftu me čvrsto grli i mazi po kosi. Ja još čujem muziku i vidim zvezdano nebo. Otključava vrata i ulazimo u njegovu sobu. Sedamo na krevet i nemo se posmatramo. Ovaj trenutak čekam već godinama. Ne želim više da ga odlažem i ljubim ga u žilu na vratu.
Drhti kao prut. Stiska me u zagrljaj i spušta svoje usne na moje. Poljubac je vlažan, dubok, traje čitavu večnost. On bi da bude nežan, ali mu ne polazi za rukom. Žuri mu se. Ne mogu da dođem do daha, a želim da mu kažem koliko ga volim. Potpuno smo rastočeni, ne stižemo ni da se oslobodimo odeće. Sve je kao blesak. Kratko i snažno.
Govori mi tiho, kao da se pravda: „Hteo sam da bude druga-čije ...“
Ne razume da je bilo upravo onako kako je trebalo.
„Opet sam gladan“, kaže. Odlazimo u kuhinju i vadimo sla-doled iz frižidera. Sedim mu u krilu i zajedno jedemo istom kašikom, halapljivo, kao životinje. Drži me čvrsto, jednom rukom mi miluje butinu. Napipava haltere i vodi me natrag, u sobu.
Ovog puta je sve sporije. Preplićemo prste, dodiri nam puck-etaju. Skida mi haljinu i ljubi mi grudi, dok njegove ruke nemirno šetaju po meni. Polako mu otkopčavam košulju i milujem miši-ćava leđa. Koža mu je glatka, slankasta od znoja. Telo vitko, noge jake i čvrste, stomak zategnut. Kažem mu da je zgodan i da ga želim. Nikome do sada to nisam rekla. Moje reči ga uzbuđuju. Is-tražujemo jedno drugom prepone. „Volim te“, šapućem stotinu puta, a on mrmlja nešto što ne mogu da razumem. Sada je vrlo nežan i gleda me u oči dok vodimo ljubav. Kroz trepavice vidim kako mu se lice grči u grimasi.
Idem da se istuširam. On ulazi za mnom. Molim ga da izađe, nikad se nisam kupala gola pred nekim. Svetlo u kupatilu je jako, neonsko, i osećam se potpuno razgolićenom. Stidim se. Zaklanjam se velikim peškirom. „Valjda ja nisam samo neko“, smeška se, „... a ovo je ionako moje kupatilo“. Kupamo se zajedno i ispitujemo po-gledima i rukama jedno drugo. Pažljivo mi spira šminku i govori, ljubeći me po licu: „Ovako si još slađa“. Čekam da mi kaže da me voli, sad je taj romantični trenutak. Umesto toga: „Nemoj da ideš. Želeo bih da ostaneš noćas kod mene, da se probudimo zajedno. Nikad ranije ...“
Znam šta hoće da mi kaže; ni ja nikad nisam provela noć spavajući pored muškarca koji mi toliko znači. Pristajem i ležemo zajedno u njegov krevet.
Posle deset minuta, on spava čvrsto, naslonjen glavom na moje grudi. Gledam u tavanicu i bezmerno sam srećna. Tu sam, pored čoveka koga volim, u njegovoj sobi, okružena njegovim stvarima. Plačem tiho, da ga ne probudim. Ne smeta mi njegova težina i nije mi vrućina od njegovog tela. Čini mi se da satima ne mogu da zaspim; umesto da budem umorna, mogla bih skakati, trčati, igrati ...
.................................................. .........
u sledećoj poruci sledi nastavak ...
Ne kitim se tudjim perjem, pricha nije moja, doggy.
