- Poruka
- 394.879
Nobelova nagrada za književnost za 2020. godinu dodeljena je američkoj pesnikinji Luiz Glik(77), saopštila je Švedska akademija.
Luiz Glik je američka pesnikinja, rođena u Njujorku. Dobitnica je brojnih nagrada, uključujući i Pulicera.
Njoj je nagrada dodeljena za "njen nepogrešiv pesnički glas koji strogom lepotom čini individualno postojanje univerzalnim", navodi se u saopštenju.
Potomak je mađarskih Jevreja koji su emigrirali u Ameriku. Pohađala je koledže Sara Lorens i Kolumbiju. Njena poezija pripada objektivističkoj poetici, nastaloj tokom tridesetih godina 20. veka. Prateći ovu poetiku ona tretira pesme kao predmete, naglašavajući ozbiljnost, inteligenciju i pesnikovu sposobnost da pronicljivo posmatra svet tako što upotrebljava obične svakodnevne reči.
U eseju Dokazi i teorije navodi kako zastupa poeziju koja se približava tišini i graniči sa iščeznućem. Godine 1993. dobila je Pulicerovu nagradu za knjigu Divlji iris. Bila je pesnik laureat Biblioteke američkog kongresa 2003-2004. godine. Trenutno je pisac-rezident na Univerzitetu Jejl i predavač na Programu za kreativno pisanje Bostonskog univerziteta. Živi u Kembridžu, u državi Masačusets.
Do sada je samo 15 žena dobilo ovo priznanje. Luiz Glik je 16. po redu.
Obilje
Prohladan vetar duva u letnje veče, njiše pšenicu.
Klasije se povija, lišće bresaka šumori u noći ispred nas.
Po mraku dečak korača preko polja:
dodirnuo je devojku, prvi put i zato se vraća kući kao muškarac
sa muškim gladima.
Voće, lagano, zri –mnoge se košare napune sa jednog drveta
i zato svake godine deo istruli tokom nekoliko nedelja ima ga i previše:
pre i posle, ništa.
Među redovima pšenice
možeš videti miševe kako se iskre i vrtlože
preko zemlje, iako se klasje uzdiže visoko iznad njih,
vrtlože dok letnji vetar duva.
Mesec je pun. Neobičan zvuk
dopire sa polja – možda je vetar.
Ali za miševe to je noć kao i svaka druga.
Voće i pšenica: vreme obilja.
Niko ne umire, niko ne ostaje gladan.
Nema zvuka osim rike pšenice.
Luiz Glik je američka pesnikinja, rođena u Njujorku. Dobitnica je brojnih nagrada, uključujući i Pulicera.
Njoj je nagrada dodeljena za "njen nepogrešiv pesnički glas koji strogom lepotom čini individualno postojanje univerzalnim", navodi se u saopštenju.
Potomak je mađarskih Jevreja koji su emigrirali u Ameriku. Pohađala je koledže Sara Lorens i Kolumbiju. Njena poezija pripada objektivističkoj poetici, nastaloj tokom tridesetih godina 20. veka. Prateći ovu poetiku ona tretira pesme kao predmete, naglašavajući ozbiljnost, inteligenciju i pesnikovu sposobnost da pronicljivo posmatra svet tako što upotrebljava obične svakodnevne reči.
U eseju Dokazi i teorije navodi kako zastupa poeziju koja se približava tišini i graniči sa iščeznućem. Godine 1993. dobila je Pulicerovu nagradu za knjigu Divlji iris. Bila je pesnik laureat Biblioteke američkog kongresa 2003-2004. godine. Trenutno je pisac-rezident na Univerzitetu Jejl i predavač na Programu za kreativno pisanje Bostonskog univerziteta. Živi u Kembridžu, u državi Masačusets.
Do sada je samo 15 žena dobilo ovo priznanje. Luiz Glik je 16. po redu.
Obilje
Prohladan vetar duva u letnje veče, njiše pšenicu.
Klasije se povija, lišće bresaka šumori u noći ispred nas.
Po mraku dečak korača preko polja:
dodirnuo je devojku, prvi put i zato se vraća kući kao muškarac
sa muškim gladima.
Voće, lagano, zri –mnoge se košare napune sa jednog drveta
i zato svake godine deo istruli tokom nekoliko nedelja ima ga i previše:
pre i posle, ništa.
Među redovima pšenice
možeš videti miševe kako se iskre i vrtlože
preko zemlje, iako se klasje uzdiže visoko iznad njih,
vrtlože dok letnji vetar duva.
Mesec je pun. Neobičan zvuk
dopire sa polja – možda je vetar.
Ali za miševe to je noć kao i svaka druga.
Voće i pšenica: vreme obilja.
Niko ne umire, niko ne ostaje gladan.
Nema zvuka osim rike pšenice.
