Gordost i pakost dve furije u umnim lavirintima u nameštajem propalih ljubavi pretrpane sobe nekog trošnog tela nekih iscepanih duša koje po vasceli dan udaraju mokrim poderotinama o zid plača.
O kažeš, čovek si, a? A vetar fijuče brodolomima tvojeg šugavog života čije sidro niko ne vide i zaborav zacementira eho tvojih gena..pa se gradske ptice, žene propalice, crne orlušine, goste mesom tvojim
i kosti razbacuju psima nekog sivila urbanog na periferiji ovoga grada, Beograda godine 2666. .
i još kažeš sve ti je otpevao muzikalan kolačić sudbine dobijen od ludaka u ritama koji je igrao ples pauna u noći hiljadu Meseca na prostoru ogledala u nekom zapećku ispod mosta gradskog gde si se sada probudio u kartonskoj kutiji punoj magle i nesveta s ivice sveta...
Postojiš li Čoveče, još?
APC
kud ćeš više 
