Ljudi moji, ja umirem od treme. 
Drugačija bi situacija bila da je radio Vlada Magaš ili bar moj kum (mislim, najbolji hirurg među KV veterinarima) i da nisam prisustvovala, tj. asistirala, ali ja umirem. Sačekaću još koji minut pa zovem m's d da vidim je li uopšte izašla živa iz noći, ako jeste, trčim na bus u 9 da joj menjam flaše sa vrućom vodom.
A tek bebe... Jeste da liče na tek rođene tasmanijske đavolčiće, bilo ih je 4, onako goli, crveni, ali već se vide šapice sa sve prstićima, uši i repići. I puno plodove vode i krvi na sve strane, jedva smo je posle koliko-toliko očistile.
Za neupućene, sterilisala sam sinoć kerušicu koja mi je pre oko mesec dana došla u dvorište, nastanila se prvo u dubini imanja u napuštenoj garaži, a onda zarad malo nežnosti i hrane prešla na vetrometinu, pred samu kuću, da bi nam bila bliže. Toliko je bila izgubila poverenje u ljudski rod, ko zna šta je jadnica sve proživela kod (ne)ljudi koji su je izbacili kao staru krpu kad više nije mogla da trpi maltretiranje od, pretpostavljam, njihovog deteta. I ja sam joj to poverenje bar u deo ljudskog roda vratila, polako i strpljivo, mada ne do kraja. Mala, plašljiva, pokazivala je sve znake podređenosti, nijednom nisam uspela da je slikam sa podignutim ušima. Kad joj se učini da sam ljuta, leže na leđa a kad je mazim po leđima, sklanja rep u stranu. Jedino je od moje Milice i dalje bežala. I onda juče... Prvo sam je unela u zatvorenu prostoriju, pa je popela na sto i držala je dok prima injekcije od kojih joj nije dobro, pada joj glavica njena nežna a njene tople okice se zatvaraju... Kad je počela da se budi sinoć, njen dosadni "cimer", mali krastavi skakavac sa kojim se zajedno, ne znam kako, obrela kod mene, je pokušavao da uđe u kutiju i da je probudi, vidno uznemiren njenim stanjem, na svom štenećem jeziku me zapitkivao šta joj je, piljio u nju pa u mene svojim sitnim očima... Onda sam je prebacila na skrovito, toplije mesto, gde joj niko neće smetati. Sad idem da zovem mimi's dad da vidim je li uopšte preživela noć.
Drugačija bi situacija bila da je radio Vlada Magaš ili bar moj kum (mislim, najbolji hirurg među KV veterinarima) i da nisam prisustvovala, tj. asistirala, ali ja umirem. Sačekaću još koji minut pa zovem m's d da vidim je li uopšte izašla živa iz noći, ako jeste, trčim na bus u 9 da joj menjam flaše sa vrućom vodom.A tek bebe...
Jeste da liče na tek rođene tasmanijske đavolčiće, bilo ih je 4, onako goli, crveni, ali već se vide šapice sa sve prstićima, uši i repići. I puno plodove vode i krvi na sve strane, jedva smo je posle koliko-toliko očistile. Za neupućene, sterilisala sam sinoć kerušicu koja mi je pre oko mesec dana došla u dvorište, nastanila se prvo u dubini imanja u napuštenoj garaži, a onda zarad malo nežnosti i hrane prešla na vetrometinu, pred samu kuću, da bi nam bila bliže. Toliko je bila izgubila poverenje u ljudski rod, ko zna šta je jadnica sve proživela kod (ne)ljudi koji su je izbacili kao staru krpu kad više nije mogla da trpi maltretiranje od, pretpostavljam, njihovog deteta. I ja sam joj to poverenje bar u deo ljudskog roda vratila, polako i strpljivo, mada ne do kraja. Mala, plašljiva, pokazivala je sve znake podređenosti, nijednom nisam uspela da je slikam sa podignutim ušima. Kad joj se učini da sam ljuta, leže na leđa a kad je mazim po leđima, sklanja rep u stranu. Jedino je od moje Milice i dalje bežala. I onda juče... Prvo sam je unela u zatvorenu prostoriju, pa je popela na sto i držala je dok prima injekcije od kojih joj nije dobro, pada joj glavica njena nežna a njene tople okice se zatvaraju... Kad je počela da se budi sinoć, njen dosadni "cimer", mali krastavi skakavac sa kojim se zajedno, ne znam kako, obrela kod mene, je pokušavao da uđe u kutiju i da je probudi, vidno uznemiren njenim stanjem, na svom štenećem jeziku me zapitkivao šta joj je, piljio u nju pa u mene svojim sitnim očima... Onda sam je prebacila na skrovito, toplije mesto, gde joj niko neće smetati. Sad idem da zovem mimi's dad da vidim je li uopšte preživela noć.
..
