Ponekad se čoveku, zavedenom sopstvenim mislima, učini da se unutar njega pričaju sve same tužne priče. Poveravajući se jedna drugoj, usložnjavaju se i čine našu stvarnost.
Kao da je neki tužan pauk ispleo niti svoje žalosne nutrine u vremenu i prostoru našeg postojanja, a mi - uhvaćena muva u njoj - koprcamo se dok pauk ne isisa život iz nas, pretvarajući nas u olupinu sopstvene istine... I dok mreža polako prestaje biti naša kob i postaje sigurna luka naših lutanja, odašiljamo poruke drugima: Bežite! Letite! Pokidajte mrežu! Ne prepuštajte se mekoći i lažima paukovog prediva!
I kakve ovo ima veze sa Faraonnovom pesmom "...niti stigne...niti se vrati...", ali i sa nama? Ima veze u nemogućnosti da otkrijemo istinu oko sebe, bez obzira imamo li ambiciju muve, ili sokola!
O sudaru sa mrežom, imamo želju da ne izgubimo priče unutar nas, koje se osipaju, gase i nestaju, da ostanu utočište nama koji se ne zadovoljavamo mimikrijom istina, koji smo se odvažili da nam život bude traganje i kojima je svaka istina dragocenost duha... Odisejski duh u nama čini nas odvažnim da uz sve divne pesme sirena koje smo spremni čuti, jedino budemo zavedeni istinom, koja i jeste svrha našeg postojanja.
"...daleko je istina...
ko im krene
ne stigne
niti se vrati..."
I tu zazuji prestravljena muva kad otkrije da je upala u mrežu laži, tuge i beznađa... mrežu u kojoj se tka odumiranje života, istine i smisla. I tu faraonnovi stihovi postaju čin pobune, čin koje Njegovo Sada šalje u Sada čitaoca.
Damar života...
Duh vremena...
Odbljesci živog duha...
Koga zanima odgajanje lepih duša?
Koga zanima Faraonnova zavedenost istinom?
Da li ćemo Faraonnovu knjigu stihova podmetnuti pod nogu stola koji se klima,
ili je priviti uz naše Sada?
Ispevani oko svakodnevnog, začuđeni i zamišljeni nad svakim korakom u paukovoj mreži, ovi stihovi su mala svetkovina života, koji se, kao zuka dosadne muve, čuje iz njih...
"...daleko je istina
ako je pristupna ikome
osim potocima
vjetrovima
i glasovima čudnih izvođača
koji brzo nestanu
odnoseći je"...
Mreže su deo našeg iskustva, naše sudbine. Nekada su potrebne, nekada suvišne. Neke mreže su toliko srasle sa našom svešću, da ih ne primećujemo. Svakako, nevini, ili krivi, zarobljeni smo mrežama...
Sećanja ispisujemo na hartiji, a i hartija je paukova mreža. Sećanja na naše očeve i potomke svodi se na malo činjenica. Kako se niz "kičmu vremena" očevi i potomci udaljuju, tako se smanjuje i broj istina o njima. Sve što preživi u našem sećanju je esencija istine i umetnosti. Svaki predak je mreža svog potomka. Krećemo se u lavirintu predaka i potomaka, lavirintu vremena, istina i šarenih laži. Lutamo i dozivamo sebe putujući kroz misao mrežom paukovog prediva...
Esencijom istine, Faraonn svoje reči ostavlja potomcima. Dodirujući mreže skrivenih istina, ćutanjem upozorava...
i tačku pretvara u tri tačke...
