*trenutak mojih misli....
...Uspela sm da centralizujem svoj svet i sakupim parcice rasplinute duse,komadice sebe rasplinute u nistavilu, sivilu i usamljenosti.
Uspela sam da shvatim da cu uvek imati sebe...i da je to jedino sto nas nikada nece napustiti. Da takva, sebi okrenuta, nisam sama na ovom svetu...
Kada sam bila devojcica zbunjivala me cinjenica da nikada ne mogu posedovati ono sto me privlaci. Nisam mogla pomaziti ribice, a zelela sam
, nisam mogla umiriti kuche da satima sedi u mom krilu kako bi ja uzivala mazeci ga...
Danas, najvise me privlace ljudi koje nikada necu moci naterati da urade nesto sto bi ja volela...takvi mi se svidjaju. Da ih posmatram, da zadrzavaju moju paznju, da se igram izazivajuci njihovu paznju. Onog trenutka kada sve postane konacno, kada sve prestane da bude igra, bezim...
Zasto ljudi betoniraju odnose,zasto se poklapaju normama, podrazumevanim...zasto smatraju da imaju pravo nesto ocekivati od nekoga-odanost,obecanje da ce uvek bitit tu, samo zato sto vole...
Shvatila sam...kao deo zemlje, mora, prirode, mi doprinosimo savrsenstvu sveta. Samo kao celina, on je savrsen...mozda zbog velicine, kompleksnosti, ali svet je zaokruzen....
Mi nikada necemo biti potpuni, apsolutno samodovoljni, i to nas tera na kretanje...vreme...
Da, naucila sam da uzivam dok posmatram more, iako znam da ga moje oko nikada nece obuhvatiti. Naucila sam da pustim taj prizor kada se okrenem.. Naucila sam da ne pokusavam posedovati lepotu, vec da uzivam u njoj...ne pokusavam je strpati u reci, u sliku ili fotografiju...cutim o njoj...
Znam da jedini nacin da budem u kontaktu s njom jeste da je pronadjem u sebi i pruzim svetu...
Kako je lepo odricati se zbog drugoga, prelepo je pruzati. Prelepo je stvarati... Zauzvrat uvek dobijes nesto iz cega mozes jos stvarati...i to neprekidno kretanje se zove zivot...nesto sto nikada u potpunosti necemo umom spoznati...
"Ko ti sta moze uzeti sto ti ja vec nisam uzeo?
No, mislis li o tome ko ti je dao uzeto...
Ne ljuti se na lopova koji te je krao, na grubijana koji te povredio,
Oni su to ucinili s'mojim dopustenjem.
Dopusti da ti uzmu, kao da ti daju,
Da te uvrede kao da su te pohvalili
I ne misli da si dobila samo onda kada mislis da si dobila,
Ta toliko si puta gubila kada si mislila da dobijas.
Ko ti sta moze ili ne moze uzeti bez mog dopustenja?"
...Uspela sm da centralizujem svoj svet i sakupim parcice rasplinute duse,komadice sebe rasplinute u nistavilu, sivilu i usamljenosti.
Uspela sam da shvatim da cu uvek imati sebe...i da je to jedino sto nas nikada nece napustiti. Da takva, sebi okrenuta, nisam sama na ovom svetu...
Kada sam bila devojcica zbunjivala me cinjenica da nikada ne mogu posedovati ono sto me privlaci. Nisam mogla pomaziti ribice, a zelela sam
, nisam mogla umiriti kuche da satima sedi u mom krilu kako bi ja uzivala mazeci ga...Danas, najvise me privlace ljudi koje nikada necu moci naterati da urade nesto sto bi ja volela...takvi mi se svidjaju. Da ih posmatram, da zadrzavaju moju paznju, da se igram izazivajuci njihovu paznju. Onog trenutka kada sve postane konacno, kada sve prestane da bude igra, bezim...
Zasto ljudi betoniraju odnose,zasto se poklapaju normama, podrazumevanim...zasto smatraju da imaju pravo nesto ocekivati od nekoga-odanost,obecanje da ce uvek bitit tu, samo zato sto vole...
Shvatila sam...kao deo zemlje, mora, prirode, mi doprinosimo savrsenstvu sveta. Samo kao celina, on je savrsen...mozda zbog velicine, kompleksnosti, ali svet je zaokruzen....
Mi nikada necemo biti potpuni, apsolutno samodovoljni, i to nas tera na kretanje...vreme...
Da, naucila sam da uzivam dok posmatram more, iako znam da ga moje oko nikada nece obuhvatiti. Naucila sam da pustim taj prizor kada se okrenem.. Naucila sam da ne pokusavam posedovati lepotu, vec da uzivam u njoj...ne pokusavam je strpati u reci, u sliku ili fotografiju...cutim o njoj...
Znam da jedini nacin da budem u kontaktu s njom jeste da je pronadjem u sebi i pruzim svetu...
Kako je lepo odricati se zbog drugoga, prelepo je pruzati. Prelepo je stvarati... Zauzvrat uvek dobijes nesto iz cega mozes jos stvarati...i to neprekidno kretanje se zove zivot...nesto sto nikada u potpunosti necemo umom spoznati...
"Ko ti sta moze uzeti sto ti ja vec nisam uzeo?
No, mislis li o tome ko ti je dao uzeto...
Ne ljuti se na lopova koji te je krao, na grubijana koji te povredio,
Oni su to ucinili s'mojim dopustenjem.
Dopusti da ti uzmu, kao da ti daju,
Da te uvrede kao da su te pohvalili
I ne misli da si dobila samo onda kada mislis da si dobila,
Ta toliko si puta gubila kada si mislila da dobijas.
Ko ti sta moze ili ne moze uzeti bez mog dopustenja?"
