Ništa neće proći

Ništa neće proći,
ni reči, ni stihove,
Sve će ostati...
I vreme će stati,
ovde i sada,
između mojih i tvojih koraka,
idući ka kraja
do koji nikada neće stići.
Zato što se rađam u tvojim nedrima, svaki dan, iznova,
istekla od tvoje ljubavi,
Ispunjavam svoje zenice tom čistom svetlošću
i taj spokojan sjaj plavog meseca,
koji će živeti a da se ne rodi,
vladaće mnome posle tebe,
prkosiće sudbini,
sa usnama pritisnutim na toplo čelo,
sa bledim licem, umornim od početke i krajeva,
sa neobuzdano srce koje se odupire krhkom telu,
krotko dodirujući ivice svojih granica,
novog života, toplog i tihog,
da bi te opet prepoznala u žutom sumraku.