pod grlom mi je vapaj za ugrizom, da odgrizem sebi besposlene prste, u zudnji da stvore neku primesu ovoj bezlicnoj gomili smrdljive tvorevine koja nastaje pod mojim tabanima dok u tebe utabavam svoje drhtave pokusaje da zadrzim ono malo nade koja se rasprsnula kao balon pun vode pravo u lice i sta da radim nego da se smejem samoj sebi, eh draga, uhvati se za poslednju granu pri padu sa drveta casti i urezi sve svoje utiske o vetru gonjenim Romskim duhom u nezavisno lisje ucmalosti. vrelina nedostaje jer osecam kako stalno nailazim na likove iz stripa koji me dodirom u srce zalede celu i borim se da ne postanem snezna kraljica dok gledam svu tu ledenu pustos postojanja niskih bica u niskoj pozudi.
