АУТОРСКА ТЕМА
"Нишки инцидент" између Руса и Американаца у Другом светском рату
Једини оружани сукоб између две савезничке земље у Другом светском рату.
У изјавама руских и америчких званичника које се односе на Србију последњих неколико месеци једна тема почиње све више да доминира: руски центар у близини аеродрома у Нишу. Према руској страни, реч је о „хуманитарној“ бази, према америчкој, великој „шпијунској централи“.
Док овај град у јужној Србији тако почиње све више да буде врућа тачка високе политике и дипломатије, мало ко зна да је Ниш већ једном био поприште оружаног сукоба САД и СССР, јединог такве врсте који се између Савезника одиграо током Другог светског рата. Иако је однео жртве на обе стране, инцидент није био познат у јавности, нити је то и данас, односно, није био навођен у глобалним и локалним историографским делима о Другом светском рату. Остао је само у сећањима преживелих очевидаца, односно, наведен у свега пар омањих мемоарских издања у СССР и Русији.
Прво темељно научно разјашњење онога што се десило на небу изнад Ниша 7. новембра 1944. године у сукобу две велике групе америчких и совјетских авиона, поткрепљено поузданим изворима, дали су тек 2016. године српски историчари Александар Динчић и Бојана Симовић у раду „Нишки инцидент“ у издању Нишког културног центра. Тема која је апсолутни преседан у историји највећег светског сукоба тако је добила своје место у целокупној светској историји кроз једно локално издање, само захваљујући истраживачком напору двоје младих научника.
- Седмог новембра 1944. године улице Ниша биле су преплавлјене југословенским и совјетским заставама, портретима Сталјина, Лењина, Маркса и Тита. На великом митингу код Народног позоришта, уприличеном поводом прославе совјетске Октобарске револуције, били су присутни руски и партизански официри, као и целокупна партизанска политичка структура која је почела да управља градом након што су га 14. октобра напустиле немачке снаге. На митинг су дошли и чланови бугарске, совјетске и енглеске војне мисије који су се налазили при команди града Ниша, каже за ВИЦЕ историчар Александар Динчић.
Док су се на централном градском тргу спремали говори и обостране здравице совјетских и партизанских команданата и бораца, из града се ка оближњем Алексинцу кретала велика моторизована формација Црвене армије. Дугачку колону камиона, џипова и других возила предводио је совјетски генерал Котов, командант читавог 6. гардијског стрељачког корпуса Црвене армије. Са падина оближње планине Мали Јастребац кретање те масивне групе посматрао је заменик команданта совјетске авијацијске јединице „866. ловачког пука“ мајор Дмитриј Сирцов.
Иако је била већ касна јесен, дан је био без магле, са добром видљивошћу и високом базом облака.
Када се колона нашла између места Чамурлија и Катун, у 12.40 часова, нагло се зачуло заглушујуће брујање великог броја авиона. Увидевши одмах да се ради о америчким авионима због карактеристичног облика, Сирцов се обрадовао чињеници да ће они пружити подршку трупама на землји иако за тим више није било пуно потребе. Немачке снаге су се повлачиле ка Косову и Црној Гори, Београд је већ био слободан, а Хитлерова авијација, некада моћна Луфтвафе од чијих бомби су једном стрепели од Енглеске до Волге, на небу Балкана више није представљала никакву озбиљну претњу. Колона генерала Котова је била на рутинском задатку пребацивања резервних снага ка северу одакле их је очекивао одлазак на фронт који се кретао ка Дунаву и Мађарској.
- Сирцов је, међутим, у једном тренутку приметио како се друга група авиона издваја и прави велики круг око Ниша, а онда су авиони нагло почели да бацају бомбе и митралјирају совјетску колону у покрету. Узалудно је било махање војника црвеним заставама и белим пешкирима. Бомбе су прецизно падале и у густом пламену растурале колону, каже Динчић.
АМЕРИЧКИ АВИОНИ КОЈИ СУ УЧЕСТВОВАЛИ У БИЦИ ИЗНАД НИША. ФОТО: ДОКУМЕНТАЦИЈА АМЕРИЧКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА.
Авиони које је совјетски пилот видео да бомбардују колону његове војске били су П-38 „Lightning“ („Муња“) и, како ће се касније испоставити, припадали су 95. ловачком сквадрону америчког армијског ваздухопловства УСААФ. Над јужну Србију су долетели из пољских база у Италији одакле су њихове посаде већ више од годину дана вршиле свакодневне нападе на немачке циљеве на земљи по овом делу Европе, уништавајући нацистичку ратну машинерију где год се указала прилика. За пилоте са толико ратног искуства напад на огромну и релативно спору масу возила и војника на земљи, при том потпуно незаштићену било каквом противавионском паљбом, био је задатак у коме није било промашаја. Њихове бомбе падале су тачно по средини пута доносећи смрт савезничким војницима.
Каснија истрага Црвене армије показала је да је у нападу међу првима у свом сагорелом возилу погинуо сам командант корпуса, генерал Котов. Он је преминуо на рукама сина Енгелса који је био официр у јединици свог оца. Убијени су и начелник штаба корпуса мајор Наумов и помоћник начелника мајор Назаров. Заједно са њима погинуло је још 34 војника док је 37 црвеноармејаца било озбиљно повређено. Уништен је велики број совјетских возила. Поред совјетских сабораца од рафала којима су П-38 изрешетали колону страдало је и једно возило са официрима НОВЈ: командант дивизије и његов заменик успели су да се извуку, бацивши се на друм, док је шофер остао на месту мртав.
Док се на путу одвијала трагедија, на нишком аеродрому је совјетски пуковник Шмелев стајао пред ескадрилом совјетских ваздухопловаца из 707. јуришног пука који су требали да се придруже митингу и учествују у свечаној војној паради на самом крају манифестације. Пилотима се обратио речима: „Другови, данас читав совјетски народ прославлја 27-годишњицу велике октобарске револуције…“ Није стигао да заврши реченицу јер су пилоти повикали „Узбуна! Фашисти нападају наш аеродром!“.
Иза планина је долетала велика група авиона карактеристичног изгледа. Конструкција авиона П-38 „Муња“ била је врло препознатљива јер су се иза сваког од два мотора колико је летелица имала настављали трупови, док је пилот седео у кабини која се налазила између њих. Због такве силуете немачки пилоти су авиону већ дали надимак „дворепи ђаво“.
Оно што је у први мах збунило совјетске пилоте на нишком аеродрому била је чињеница да је и један немачки авион, FW189 „Уху“, имао врло сличну конструкцију. Тај модел је био масовно коришћен на Источном фронту где су му совјетски пилоти дали надимак „рам“ јер их је подесећао на рам од слике који лети.
У ратним мемоарима објављеним у СССР 1961. године под називом „На малој висини“ један од совјетских пилота, Николај Шмељев, написао је следеће: „Сви смо били изненађени и збуњени. На крају крајева, знали смо да у нашем сектору нема фашиста и да таквих количина авијације нема. А онда - цела армада се сручила на нас! Видели смо како су „рамови“ један за другим пикирали. Нису Немци, они су Американци! Савезници! – узвикнуо је један од наших пилота када су се на двотрупом авиону указале јасно видлјиве ознаке америчког ваздухопловства. Да, стварно су то биле "муње“ америчке авијације“.
Александар Динчић и Бојана Симовић у свом раду наводе изјаву партизанског комесара града Бранка Поповића који је након рата описао своје сећање на тај дан:
- У 13 часова, командант совјетске 17. ваздухопловне армије, генерал Судец, наређује пилотима дежурних авиона на нишком аеродрому да узлете и одговоре на напад. Одмах је полетела група од девет ловаца из састава совјетског 288. ловачког пука, каже Александар Динчић за ВИЦЕ.
Он наводи да су се амерички авиони тада устремили на совјетске и да је отпочела ваздушна борба изнад тадашњег Казненог завода, данас КПЗ Ниш. У овом окршају оборена су три америчка авиона.
Први се срушио један километар југозападно од Ниша. Нјега је погодила совјетска противваздушна одбрана са аеродрома. Авион је са пилотом потпуно изгорео. Други авион је пао један километар североисточно од аеродрома. И његов пилот је погинуо у такође сагорелој олупини. Оборио га је потпоручник Серђук који је по узлетању нападнут од две „муње“ али је успео да погоди авион потпоручника Бруера. Исти совјетски пилот успео је да погоди још један лајтинг који је напустио борбу због оштећења. Трећи авион је пао осам километара северно од аеродрома. Авион је изгорео али се пилот раније спасио искакањем. Пао је на друму где су га заробили Совјети и одвели у Ниш у цилју истражног поступка. Био је заточен у некадашњем затвору Среског суда преко пута позоришта.
Међутим, мајор Сирцов је наредио да се пребаци најближој енглеској војној мисији. У својим мемоарима ће забележити да је на тај поступак био принуђен после добијања наређења од шефа совјетске војне мисије у Нишу пуковника Падамушкина.
- Још два авиона била су погођена у истом окршају али су некако успели да се одрже у ваздуху и са моторима у диму одлете ка Италији. Америчке жртве овог сукоба били су потпоручници Елдон Колсон и Филип Бруер, каже Динчић.
У раду „Нишки инцидент“, наводи се Американци сахрањени на самом улазу у данашњи цивилни аеродром „Цар Константин“. Америчко министарство одбране и далје трага за њиховим гробним местима. Према Динчићевим наводима, Совјети су у ваздушном окршају изгубили исто 3 авиона „Јак 9“ и 2 пилота, док је поручник Жестовскиј, иако рањен у ногу и руку, на време искочио падобраном и тако остао жив. Нјегов авион је пао и изгорео у атару села Каменица. Испоставиће се касније да је један од „јакова“ у општем хаосу битке погођен сопственом ватром са земље. За погинуле совјетске пилоте Димитрија П. Кривоногихна и Виктора М. Шипулију приређена је свечана сахрана.
СОВЈЕСТКИ АВИОН ЈАК 9 - ВИДЉИВЕ СУ ВЕЛИКЕ ОЗНАКЕ ЦРВЕНИХ ЗВЕЗДИ НА ТРУПУ И РЕПУ ЛЕТЕЛИЦЕ. ФОТО: СКЕН ИЗ СОВЈЕТСКЕ РАТНЕ ШТАМПЕ 1944. ВИА WWW.WARALBUM.RU
Када је сазнао за нишки инцидент од генерала Антонова, Сталјин је хитно проследио писмо и заповеднику савезничких ваздухопловних снага на Медитерану: „Ја сам се спремао да честитам америчком председнику нови избор, а ви сте нам честитали 27. рођендан Великог октобра тако што сте нам убили 34 војника, 39 ранили и уништили 20 камиона.“
Бесан због онога што се десило, Стаљин је наредио хитну истрагу.
У извештају који му је убрзо уручен писало је: „У 12 сати и 40 минута, 7. новембра 1944. у рејон града Ниша долетела је група америчких авиона типа Муња са курса 120 степени и на висини од двије хилјаде метара. Обрушили су се на висину од 40-50 метара и почели да пуцају на наша возила и трупе које су напредовале на путу Ниш-Алексинац-Делиград. Наши војници су махали црвеним транспарентима, белим теписима, сигнализирали авијатичарима да су напали своје савезнике“.
