Danju se molim,
noću te kunem.
Ni samu sebe
više ne razumem.
Jutro, budim se,
tebe nema, bio si san.
Lažem grubo sebe,
da lako preguram dan.
Liči mi na bolest,
al ova nema leka.
Otišao je princ,
u meni umrla Pepeljuga.
Krila mi podigao,
pa vinuo u oblake,
ni pomerila se,
a pratila ti korake.
U dubinu me odvukao,
a zaboravila na vir.
Gde mi je sad ponos,
kad bila sam ti hir.
Daljina među nama,
tišinu si odabrao ti,
ja nisam mrak,
to ti ne mogu oprostiti.
noću te kunem.
Ni samu sebe
više ne razumem.
Jutro, budim se,
tebe nema, bio si san.
Lažem grubo sebe,
da lako preguram dan.
Liči mi na bolest,
al ova nema leka.
Otišao je princ,
u meni umrla Pepeljuga.
Krila mi podigao,
pa vinuo u oblake,
ni pomerila se,
a pratila ti korake.
U dubinu me odvukao,
a zaboravila na vir.
Gde mi je sad ponos,
kad bila sam ti hir.
Daljina među nama,
tišinu si odabrao ti,
ja nisam mrak,
to ti ne mogu oprostiti.