Svakako da je ovo nešto što ću sada reći i da nadalje nikada više neću želeti da pričam ili pišem o tome.
Boli to.N isam ja ničiji dobrovoljni davalac srca ili suza...U pravu ste svi Vi potpuno..moja je najveća greška što sam se toliko nenormalno i nesmotreno trudila, pričala, radovala, želela nenormalno da budem primećena i vrednovana..i što sam se više upinjala da u tome uspem, sve ste me manje i tiše čuli..i glat otkačinjali pod raznoraznim izgovorima, nadanjima, strahovima...pokušavala sam, činila sve šta sam znal i umela..milion puta išla na svoju štetu..i ne valja ni sada što pišem o tome, i baš me briga, jer je ovo samo još jedan u nizu postova što te neće taknuti vala a ni maknuti da nešto idiš, osetiš ili prosto ne želiš..nemam pojma..svakako će post biti zaboravljen pre ili kasnije i s toga, nije važno ni hoće li ikada biti pročitan tim tvojim lepim nedokazanim okicama ili neosećajnim srcem...svakako da je sve otišlo do djavola i da konačno postaje nezadrživo i neizdrživo do tačke pucanja šava na srcu..jer šta znače reči...šta znače slike..u pravu si, ništa...i što bi nekome značilo šta ja radim ili ne radim...i da vičem na sav glas ti to ne bi video..i možda je baš sreća što kažu kada nešto tako silno želite a to nešto se Vama a baš Vama ne dešava aman nikako..jer Jelena neće te baš pa neće to u životu...no, svakako da sam ja najviše kriva..jer sam kao dobrovoljni dabalac srca davala srce kao da je izložbeni primerak ili licidersko srce koje će svako sa svremena na vreme da zagleda a nikad dovoljno lepo ili vrednovano da ga neko makar bolje zageda ako ne i kupi...i pitam se što? Što baš meni ? U životu nikoga niosam zgazila i kako god da okrenem, dobijam samo glupe epitete ovde od ljudi koji me upšte nisu prepoznali kao nekoga vrednog paznje ili normalne komunikacije..vec samo da sam kao razmazena, pesimista, sve shvatam crno, nisam ovo nego ono...raznorazne glupe etikete nejasnih ljudi koji se ni najmanje ne trude da me najpre posve zavole da bi mogli da mi sude kakva sam ja..i večeras je puklo..jer ja nisam dobrovoljni davalac suza....sundjer koji će da trpi sve Vaše emotivne prtljage, ljubavi nedosanjane, srca koja ne žele da budu zarasla, one kojima je samo do igrica, izvrdavanjai lupetanja koješsta kao da sam ja igračka koju će baciti u kraj kada im dosadim--ja sam neko ko ima dušu kao pola planine i sreće pune dzepove...divno srce koje prepoznaje i kada je nevrednovano i oči šarene boje koje sve vide...i što više i sjajnije se trudiš da blistaš, uvek se nadje neko ko te uopšte i ne primećuje ili što je još gore nadje da te uprlja blatom...i ne mogu zaista više, jer je voda došla do grla..i ne želim da postanem neko drugi jer ja nikada ne mogu biti ono što oni žele da budem, a ono što ja jesam, to njima ne treba, nažalost..i jaz je prevelik i došlo je vreme da kažem stop...stop njima, stop..dosta je..i dokle više...puštala sam, čekala...ne vredi...oni to nikada neće videti, koliko god ja to htela..jer ja nisam ta..ili uvek nekako pogrešno prava ili prava u pogrešno vreme..a želela sam samo to...i svakako da se to odrazava na druge sfere života...i trebala bih da sam sretna, ali opet nisam..jer želim jutarnji osmeh na usnama, koji se makar jednan, makar jedan taj prokleti dan neće sk8idati sa mojih usana...da i ja znam i imam osećaj zašta se i rašta imalo vredeti roditi..jel to tako nemoguće ili prezahtevno...i savršeno me ne zanima šta će drugi reći ili neće reći...one koje je trebalo da dotakne nije uopšte pre..s toga sumnjam da će i sada...one koje jeste doticalo pre, ti će me razumeti i znaće koliki je to bol u meni...jer sve mogu podeliti..osmehe, poglede..ali tugu ne...tugu nikada neću jmoći podeliti...i večeras nisi ni svestan da si upravo ti, imao tu privilegiju i čast koji si mogao da upoznaš onu pravu mene, po zadnji put..jer od veceras "umire" ona Jelena koju si moga da znaš...ali ne...nisi to hteo..lakše me je neprimetiti, jer ko primećuje nenametljive osobe..odajem ti počast večeras...i posle nemoj da kukaš..jer svakome se redom mogla desiti sreća...i tebi se najzad osmehnula ..i ne znaš kolika...i posle nemoj da kukaš ne...svakako da sam ja ipak imala sreće, jer to nije ništa novo, već samo nešto staro..neko staro ponašanje meni tako staro..oduševilo bi me samo nešo drugačije...I dodje mi krivo i dodje mi žao..i da pitam zašto, zbog čega, kako, pa zašto..pa tako u krug..svakako da jasno shvatam sve. I zato od veceras prestajem i ne želim više da se trudim. Moj komadić neba, moja najvrednija stvar u mom koferu je moje srce...i svakako da će delovati kukavički, ali ja nemam više snage da se borim da uvidite...a moglo je biti posve drugačije..i zato ću sve ono najbolje sada opet duboko sakriti negde u sebi..jer ne mogu ja s takvima...da puštam više takve u svoj život i da njihove laži kupujem...dosta je bilo..jer nisam ja.. dobrovoljni davalac srca a ni suza...i onda Vam je posle život kriv pa se pitate sve i svašta...a sami ste krivi..jer je vidim ja ipak nekima još uvek draže kada umesto andjela ipak više vole da crtaju malog djavola...neka Vam bude. Odustajem.
Boli to.N isam ja ničiji dobrovoljni davalac srca ili suza...U pravu ste svi Vi potpuno..moja je najveća greška što sam se toliko nenormalno i nesmotreno trudila, pričala, radovala, želela nenormalno da budem primećena i vrednovana..i što sam se više upinjala da u tome uspem, sve ste me manje i tiše čuli..i glat otkačinjali pod raznoraznim izgovorima, nadanjima, strahovima...pokušavala sam, činila sve šta sam znal i umela..milion puta išla na svoju štetu..i ne valja ni sada što pišem o tome, i baš me briga, jer je ovo samo još jedan u nizu postova što te neće taknuti vala a ni maknuti da nešto idiš, osetiš ili prosto ne želiš..nemam pojma..svakako će post biti zaboravljen pre ili kasnije i s toga, nije važno ni hoće li ikada biti pročitan tim tvojim lepim nedokazanim okicama ili neosećajnim srcem...svakako da je sve otišlo do djavola i da konačno postaje nezadrživo i neizdrživo do tačke pucanja šava na srcu..jer šta znače reči...šta znače slike..u pravu si, ništa...i što bi nekome značilo šta ja radim ili ne radim...i da vičem na sav glas ti to ne bi video..i možda je baš sreća što kažu kada nešto tako silno želite a to nešto se Vama a baš Vama ne dešava aman nikako..jer Jelena neće te baš pa neće to u životu...no, svakako da sam ja najviše kriva..jer sam kao dobrovoljni dabalac srca davala srce kao da je izložbeni primerak ili licidersko srce koje će svako sa svremena na vreme da zagleda a nikad dovoljno lepo ili vrednovano da ga neko makar bolje zageda ako ne i kupi...i pitam se što? Što baš meni ? U životu nikoga niosam zgazila i kako god da okrenem, dobijam samo glupe epitete ovde od ljudi koji me upšte nisu prepoznali kao nekoga vrednog paznje ili normalne komunikacije..vec samo da sam kao razmazena, pesimista, sve shvatam crno, nisam ovo nego ono...raznorazne glupe etikete nejasnih ljudi koji se ni najmanje ne trude da me najpre posve zavole da bi mogli da mi sude kakva sam ja..i večeras je puklo..jer ja nisam dobrovoljni davalac suza....sundjer koji će da trpi sve Vaše emotivne prtljage, ljubavi nedosanjane, srca koja ne žele da budu zarasla, one kojima je samo do igrica, izvrdavanjai lupetanja koješsta kao da sam ja igračka koju će baciti u kraj kada im dosadim--ja sam neko ko ima dušu kao pola planine i sreće pune dzepove...divno srce koje prepoznaje i kada je nevrednovano i oči šarene boje koje sve vide...i što više i sjajnije se trudiš da blistaš, uvek se nadje neko ko te uopšte i ne primećuje ili što je još gore nadje da te uprlja blatom...i ne mogu zaista više, jer je voda došla do grla..i ne želim da postanem neko drugi jer ja nikada ne mogu biti ono što oni žele da budem, a ono što ja jesam, to njima ne treba, nažalost..i jaz je prevelik i došlo je vreme da kažem stop...stop njima, stop..dosta je..i dokle više...puštala sam, čekala...ne vredi...oni to nikada neće videti, koliko god ja to htela..jer ja nisam ta..ili uvek nekako pogrešno prava ili prava u pogrešno vreme..a želela sam samo to...i svakako da se to odrazava na druge sfere života...i trebala bih da sam sretna, ali opet nisam..jer želim jutarnji osmeh na usnama, koji se makar jednan, makar jedan taj prokleti dan neće sk8idati sa mojih usana...da i ja znam i imam osećaj zašta se i rašta imalo vredeti roditi..jel to tako nemoguće ili prezahtevno...i savršeno me ne zanima šta će drugi reći ili neće reći...one koje je trebalo da dotakne nije uopšte pre..s toga sumnjam da će i sada...one koje jeste doticalo pre, ti će me razumeti i znaće koliki je to bol u meni...jer sve mogu podeliti..osmehe, poglede..ali tugu ne...tugu nikada neću jmoći podeliti...i večeras nisi ni svestan da si upravo ti, imao tu privilegiju i čast koji si mogao da upoznaš onu pravu mene, po zadnji put..jer od veceras "umire" ona Jelena koju si moga da znaš...ali ne...nisi to hteo..lakše me je neprimetiti, jer ko primećuje nenametljive osobe..odajem ti počast večeras...i posle nemoj da kukaš..jer svakome se redom mogla desiti sreća...i tebi se najzad osmehnula ..i ne znaš kolika...i posle nemoj da kukaš ne...svakako da sam ja ipak imala sreće, jer to nije ništa novo, već samo nešto staro..neko staro ponašanje meni tako staro..oduševilo bi me samo nešo drugačije...I dodje mi krivo i dodje mi žao..i da pitam zašto, zbog čega, kako, pa zašto..pa tako u krug..svakako da jasno shvatam sve. I zato od veceras prestajem i ne želim više da se trudim. Moj komadić neba, moja najvrednija stvar u mom koferu je moje srce...i svakako da će delovati kukavički, ali ja nemam više snage da se borim da uvidite...a moglo je biti posve drugačije..i zato ću sve ono najbolje sada opet duboko sakriti negde u sebi..jer ne mogu ja s takvima...da puštam više takve u svoj život i da njihove laži kupujem...dosta je bilo..jer nisam ja.. dobrovoljni davalac srca a ni suza...i onda Vam je posle život kriv pa se pitate sve i svašta...a sami ste krivi..jer je vidim ja ipak nekima još uvek draže kada umesto andjela ipak više vole da crtaju malog djavola...neka Vam bude. Odustajem.