INTERVJU: NIKOLA SAMARDŽIĆ, ISTORIČAR I POLITIČKI AKTIVISTA
Beograd je radikalski brlog, urbanistička i duhovna razvalina
Dodik je nekako suštinski vezan za političku kastu u Srbiji koja ne dopušta promene, naročito ne ubrzanje evropskog puta. Aktuelna koalicija vlasti i opozicije formirana je prilikom donošenja ustava 2006., i učvršćena 2008., kada su zajedno poklonili NIS ruskoj mafiji i agenturi. Oni se neće lako odreći njegovih usluga. Dodik je sredstvo radikalizacije u javnoj sferi, i sredstvo koruptivnih dogovora u bezbednosnoj i ekonomskoj. Ogroman je spisak preduzeća koje poseduje i kontroliše, i ona su prisutna i u Srbiji, tako da vlada i vladajuća struktura s njima zaključuju koruptivne ugovore. Nije to samo politička korupcija: Dodik po ugledu na gospodare rata iz devedesetih, i očuvanjem sistema koji je tada uspostavljen, uništava temelje kapitalizma i modernog otvorenog društva. Ali je najvažnije od svega, kako je Dodik uspeo da se pozicionira, slično Vučiću, u ulozi apsolutnog gospodara rata ili mira. Opozicija u Republici Srpskoj nije nikakva alternativa, dok nude sve isto i u paketu sve svoje slabosti, slično opoziciji u Srbiji.
21.1.2022
Nikola Samardžić je redovni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskom fakultetu u Beograd, kolumnista dnevnika “Danas” i prilježni tumač političke stvarnosti u Srbiji i regionu. Ovdašnje probleme smešta u međunarodne okvire – veliki je kritičar uloge Rusije i Kine u destabilizirajućim procesima na Balkanu.
Naš sagovornik ima i bogatu političku prošlost. Od 1995. do 2004. godine bio je član Demokratske stranke, da bi potom – zajedno sa Čedomirom Jovanovićem i drugima koji su napustili DS – osnovao Liberalno-demokratsku partiju. I nju međutim napušta 2008. godine.
Sa Samardžićem razgovoramo o aktuelnim političkim dešavanjima u regionu, tragajući za odgovorom na pitanje kuda sve ovo vodi i kako će se stvari okončati.
Razgovarao: Nedim Sejdinović
Prošlo je više od dve decenije od završetka ratnih sukoba u regionu. Čini se, međutim, da smo ponovo na početku i da regionalni, međunacionalni odnosi nikada nisu bili gori, od devedesetih naovamo. Loše vesti dolaze sa svih strana. Zašto je to tako i kako sve ovo može da se završi?
Prošlo je više od tri decenije od početka sukoba, ali su još uvek žive snage koje su izazvale nasilan raspad Jugoslavije. Velike nacionalne ideje nikad nisu poražene. Sudovi koji su utvrđivali činjenice o zločinima i komandnoj odgovornosti nisu poslali dovoljno jasne poruke. Raspad Jugoslavije uporno traje. Bosna i Hercegovina je na rubu novih sukoba ili mirnog raspada. Na Kosovu je sukob samo zamrznut. U Crnoj Gori su poremećeni međunacionalni odnosi koji su donedavno bili skladno uređeni, za primer ovome delu sveta. Srbija, Kosovo, BiH – nedovršene su države. Tranzicija nije minimizirala siromaštvo i maksimizirala perspektive ekonomskog razvoja. Ekonomija, finansijske institucije, pravosuđe, kultura, mediji – pod kontrolom su izvršnih vlasti i njihovih javnih i tajnih službi. Evropska budućnost, jedina pouzdana putanja uređenja zakonskih okvira, institucija i nove jugoslovenske integracije, postaje nedostupna zbog opšte regresije u regionu, ali i usled slabosti Evropske unije, koja je ostala bez zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Vrednosnu strukturu same EU razaraju populisti koji nameravaju da svoje države učine vazalima Putinove Rusije. Najveća i najbogatija država EU, Nemačka, zarobljena je u koruptivnim aranžmanima s ruskim državnim i mafijaškim kompanijama. Svaka naša mala muka dobija obrise koji su široki, suviše opšti. Ako su devedesete u izvesnom smislu bile pokušaj povratka u četrdesete, podsetimo da je Drugi svetski rat počeo napadom Nemačke i Sovjetskog Saveza na Poljsku, a da je okončan kapitulacijom i podelom Nemačke i sovjetskom okupacijom istočne Evrope. Tu se nekako nazire naša aktuelna sudbina. Ako Sjedinjenje Američke Države ne budu imale snage da ponovo pomognu Evropi, kako bi se konsolidovala i, između ostalog, integrisala, time ujedinila bivšu Jugoslaviju – ujedinjene Evrope uskoro neće biti. Ujedinjenje Evrope nije potrajalo i jer se, na samim njenim počecima, Jugoslavija raspala. Jugoslavija nije bila velika, ali je važna njena simbolika, njena vrednosna paradigma.
Kao što je najviše doprinela razaranju Jugoslavije, Srbija je – pretpostavljam da se slažete – u dobroj meri generator negativnih procesa u regionu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, po dolasku na vlast pa godinama potom, doživljavan kao nekakav faktor stabilnosti, a takvim želi i danas da se predstavi, dok istovremeno njegovi mediji, saradnici i raznorazni klijenti konstantno odašiljaju nacionalnu mržnju, koja se vazda na ovim prostorima dobro prima. Šta je smisao i cilj takve politike?
U Evropi se vlast menja, mediji su slobodni, slobodna su privatna preduzeća, banke, berze, škole i fakulteti. Vučić je zaključio da ima dovoljno prostora da, dok ucenjuje Zapad, sprovodi ruske i kineske maligne uticaje. Svim partnerima u spoljnoj politici postao je zajednički sadržalac. On je samo preuzeo Tadićeve mehanizme medijskih obmana, ekonomskih pritisaka na subjekte i tržište, finansijske manipulacije i propagandu. On veoma perfidno podržava opoziciju koja u osnovi deli sva njegova uverenja i vrednosti (Đilas, Jeremić, ekolozi litijaši) i pred zapadnim partnerima on ne mora da se suviše trudi kako bi prikazao svoju pomiriteljsku ulogu. Društvo većinom radikalizovano, opozicija podeljena a politički, u odnosu na Vučića, inferiorna – i on ostaje ličnost bez jasne alternative.
A da li zapadne sankcije koje su uvedene nekim političarima i “kontroverznim biznismenima” u regionu mogu nešto da promene? Američki specijalni izaslanik za Balkan Gabrijel Eskobar najavio je da će tih sankcija biti još i tvrdi da one mogu stabilizovati region?
Nadam se da će proizvesti domino-efekat, koji će se iz našeg regiona preneti i na Evropsku uniju, tako da sankcije obuhvate i evropske populiste koji su svi u Putinovoj službi, bilo da su vlast ili opozicija. Nema više pretnji nasiljem u BiH, izgleda da će u Crnoj Gori raspasti koalicija litijaša, informbirovaca i hipstera, i da će se sruštiti cela jedna korumpirana struktura koju su godinama, bez jasnog cilja, podržavale zapadne ambasade u Podgorici.
Eskobar je, takođe, utvrdio da je ključni problem u našem regionu – korupcija. Slažete li se sa tom tvrdnjom?
Ključni problem je populizam koji podstiče novo zaoštravanje nacionalnih odnosa, opasno koketira s političkom religijom, i sredstvo je ostvarenja ruskih i kineskih malignih uticaja. Korupcija neće nestati političkom odlukom. Nama su pre svega potrebne reforme javnog i bezbednosnog sektora.
Kako vidite odnose između zvaničnog Beograda i Milorada Dodika? Hoće li napokon, u svetlu sankcija, Dodik biti pušten niz vodu, kao što su to analitičari već najavljivali? I šta predstavlja njegov najjači politički adut?
Dodik je nekako suštinski vezan za političku kastu u Srbiji koja ne dopušta promene, naročito ne ubrzanje evropskog puta. Aktuelna koalicija vlasti i opozicije formirana je prilikom donošenja ustava 2006., i učvršćena 2008., kada su zajedno poklonili NIS ruskoj mafiji i agenturi. Oni se neće lako odreći njegovih usluga. Dodik je sredstvo radikalizacije u javnoj sferi, i sredstvo koruptivnih dogovora u bezbednosnoj i ekonomskoj. Ogroman je spisak preduzeća koje poseduje i kontroliše, i ona su prisutna i u Srbiji, tako da vlada i vladajuća struktura s njima zaključuju koruptivne ugovore. Nije to samo politička korupcija: Dodik po ugledu na gospodare rata iz devedesetih, i očuvanjem sistema koji je tada uspostavljen, uništava temelje kapitalizma i modernog otvorenog društva. Ali je najvažnije od svega, kako je Dodik uspeo da se pozicionira, slično Vučiću, u ulozi apsolutnog gospodara rata ili mira. Opozicija u Republici Srpskoj nije nikakva alternativa, dok nude sve isto i u paketu sve svoje slabosti, slično opoziciji u Srbiji.
Spomenuli ste ruske (i kineske) maligne uticaje, o kojima često govorite u svojim kolumnama i intervjuima. Šta je po vama politički cilj Rusije u regionu, odnosno šta ona želi da postigne?
Rusija je iskoristila jedno rovito stanje nedovršenosti i pogrešno usmerenih nezadovoljstava tranzicionih i postkonfliktnih gubitnika, slabost institucija i nespostojanje jasne, konzistentne, uverljive spoljne i bezbednosne politike EU. EU nije dovoljno radila na nastavku integracija nakon velikog proširenja 2004., samo su Bugarska, Rumunija i Hrvatska uspele da iskoriste njene poslednje snage u tom smislu. EU nije pružila dovoljno snažnu podršku Ukrajini, naročito u toku nekoliko energetskih kriza, 2006. i 2009., kad je Rusija demonstrirala svoj ucenjivački kapacitet. Posredstvom Gerharda Šredera, uticala je na koaliciju Angele Merkel. Posle njene posete Krimu, Nemačka je prešla u defanzivnu poziciju prema Rusiji kako bi očuvala nisku cenu gasa, a prikrili su se koruptivni aranžmani koji su se zaključivali s ruskom stranom. Napokon, EU nije bila u stanju da reaguje prilikom ruske aneksije Krima i okupacije istočne Ukrajine. Ruska intervencija u Siriji generisala je migrantsku krizu, EU je dodatno oslabljena Bregzitom i dolaskom Trampa na vlast u SAD. Energetska politika je i u bivšoj Jugoslaviji bila jedno od sredstava uticaja, koji se širio na javnu politiku. Srbija je prihvatila saradnju s ruskim službama kako bi se uspostavila ravnoteža uticaja koja je najviše odgovarala korumpiranom establišmentu, koji je ostao pupčanov vrpcom vezan za kriminalni režim iz devedesetih i njegove mehanizme opstanka i uticaja. To je bila Tadićeva politika četiri stuba, ili aktuelno Vučićevo beskrajno balansiranje na istim osnovama, dok EU, u odsustvu spoljne i bezbednosne politike, nije u stanju da na njegovo ponašanje stavi tačku. Nije slučajno da šef EU diplomatije Borel u svakom trenutku izgleda kao da se probudio, a njegova portparolka izdaje saopštenja koja su uvredljiva za prosečan količnik razuma i razumevanja stvarnosti koja je tako očigledna. Vučić je uspeo da sve institucije, službe, vladina i nevladina tela, crkvu, najveći deo NGO sektora veže za ideju i realizaciju Srpskog sveta, kojem je Rusija uporište, a umerenijem delu javnosti ponudi retoriku i viziju evroskepticizma koju naročito nude nazovi-nezavisni mediji, i političke organizacije, novinari i NGO aktivisti koje ti mediji promovišu.
