Београд, лето Господње 2008.
Н,
Сети се понекад једне Влахиње што је тумарала овим градом као гробљем, и тако у некој магли и смогу видела искру небеса у теби. Волела те је. Жудела је за песмом, шумама, игром, слободом...
Не заборави да њена душа увек борави на бобовским брдима, погледа упереног у небо и даљину, да ослушкује ветар и удише мелодију вољеног родног тла. Можда вам се тако некад погледи и сретну блудећи преко ове земље што раздваја Исток и Запад. Шуме чују њене речи:
...твоји су снови на западу, савршеном, безбедном. Моји лете на југ где се чују лелек и чочек загрљени у страсти... моји снови лете на исток, ка бескрајној зеленој пољани православља....
Стави понекад на своје груди овај трошни дар, можда чујеш плач Влахиња, чобански зов, песму слободног живота. Можда осетиш крв што одише страшћу, и чежњом ѕа недостижним. Ирена, када осети прожимање трију својих крви, некада крикне од слатке туге и излије речи:
...Овде ми је мирот, и знам дека после се... ке завршам тука...
Велики је Господ у слави својој. Моли се за моје острашћено срце, као што ћу се ја молити за тебе. Јер ваља нам ући у Царство небеско. Његова је вечна сила и слава, а ми смо људи са ниским приземним мислима и жељама.
Опрости ми кад год сам те повредила речју или делом. Моје ране це зацелити што пре и ја осетим радост праштања. Јер, Никола, ти си ме учинио женом. Мада подсвесно можда никад и нисам желела да одрacтем. Знам да ћеш се увек сећати шта сам ти даровала. Господ нам је сведок да било је ту поверења, љубави, поштовања. Ја никада то нећу заборавити.
Биће за тебе жена лепших, бујнијих, нежнијих од мене, са сјајнијом косом, лепшим гласом, разбукталијом маштом и сањаријама невинијим од мојих. Освајаћеш их песмама твојих омиљених
романтичара. Биће жена, мање заузетих откривањем себе у свету, које ће се више трудити да те разумеју од мене. И разумела сам све. Али моја сујета није могла да се избори са тим. Једна Лазаревићка не повлађује ни неком ко јој је драг. А опет, њено биће је тако незаштићено, треба јој сталне нежности и пажње.
Рекао си да ћеш ме чувати. Упозорила сам те шта ми је потребно да бих дисала крај тебе. Десило се оно: кад ме не буде... не идем у скривено кинеско село, али рецимо да се повлачим у свој свет за неко време.
Овај дар је посебан. Везан је за један наш пагански обичај, али не смем ти причати о томе. Бар не ускоро. Једна песма је она наша кафанска. Друге су моји необрађени вокал са триста милозвучних фалшева. Некад си их волео. Бар си тако говорио. А слике су сав мој свет, природа, сдена, два расцепљена дела мог бића које годинама покушавам да спојим.
Још неколико заједничких часова до лета. Не могу замислити шта све до тада може бити, можда се опоравим, прокунем све покушаје да ти се прилагодим, а можда.... се овај крај оваплоти у мени као један нови почетак. Осећам, вратићу се тамо где сам сстала у уметности, оној мојој ватреној, поносној, оној сцени коју сам волела више од живота. Тамо смо сви уједињени у песми и игри, у страстима и слатком зноју. Жао ми је што немаш талента за музику. Кроз игру и песму ја осећам радоср живота. Твоја је радост у неким другим стварима. То нисам открила. И како бих преко тог вела твојих лажи. Стално би мепитао зашто ти не верујем, а сад видим да ни та твоја брига није била искрена.
Било како буде, увек када имаш потребу, обрати ми се као пријатељу. Јер ипак ја те разумем. И дозволи мени да ти се некад изјадам због неке ситнице. Мада сам скоро сигурна да је у теби превише поноса да се икада више обратиш оваквој глупачици каква сам ја. Опет, немој стећи утисак да ја сада себе овде проглашавам за светицу која је пропатила због тебе. То су твоје речи. Ја то никада нисам ни помислила. Знаш да не трпим сажаљење. Пуно среће у животу.
Иако се смејеш томе, има ко брине о нама свима.
Ирена
Н,
Сети се понекад једне Влахиње што је тумарала овим градом као гробљем, и тако у некој магли и смогу видела искру небеса у теби. Волела те је. Жудела је за песмом, шумама, игром, слободом...
Не заборави да њена душа увек борави на бобовским брдима, погледа упереног у небо и даљину, да ослушкује ветар и удише мелодију вољеног родног тла. Можда вам се тако некад погледи и сретну блудећи преко ове земље што раздваја Исток и Запад. Шуме чују њене речи:
...твоји су снови на западу, савршеном, безбедном. Моји лете на југ где се чују лелек и чочек загрљени у страсти... моји снови лете на исток, ка бескрајној зеленој пољани православља....
Стави понекад на своје груди овај трошни дар, можда чујеш плач Влахиња, чобански зов, песму слободног живота. Можда осетиш крв што одише страшћу, и чежњом ѕа недостижним. Ирена, када осети прожимање трију својих крви, некада крикне од слатке туге и излије речи:
...Овде ми је мирот, и знам дека после се... ке завршам тука...
Велики је Господ у слави својој. Моли се за моје острашћено срце, као што ћу се ја молити за тебе. Јер ваља нам ући у Царство небеско. Његова је вечна сила и слава, а ми смо људи са ниским приземним мислима и жељама.
Опрости ми кад год сам те повредила речју или делом. Моје ране це зацелити што пре и ја осетим радост праштања. Јер, Никола, ти си ме учинио женом. Мада подсвесно можда никад и нисам желела да одрacтем. Знам да ћеш се увек сећати шта сам ти даровала. Господ нам је сведок да било је ту поверења, љубави, поштовања. Ја никада то нећу заборавити.
Биће за тебе жена лепших, бујнијих, нежнијих од мене, са сјајнијом косом, лепшим гласом, разбукталијом маштом и сањаријама невинијим од мојих. Освајаћеш их песмама твојих омиљених
романтичара. Биће жена, мање заузетих откривањем себе у свету, које ће се више трудити да те разумеју од мене. И разумела сам све. Али моја сујета није могла да се избори са тим. Једна Лазаревићка не повлађује ни неком ко јој је драг. А опет, њено биће је тако незаштићено, треба јој сталне нежности и пажње.
Рекао си да ћеш ме чувати. Упозорила сам те шта ми је потребно да бих дисала крај тебе. Десило се оно: кад ме не буде... не идем у скривено кинеско село, али рецимо да се повлачим у свој свет за неко време.
Овај дар је посебан. Везан је за један наш пагански обичај, али не смем ти причати о томе. Бар не ускоро. Једна песма је она наша кафанска. Друге су моји необрађени вокал са триста милозвучних фалшева. Некад си их волео. Бар си тако говорио. А слике су сав мој свет, природа, сдена, два расцепљена дела мог бића које годинама покушавам да спојим.
Још неколико заједничких часова до лета. Не могу замислити шта све до тада може бити, можда се опоравим, прокунем све покушаје да ти се прилагодим, а можда.... се овај крај оваплоти у мени као један нови почетак. Осећам, вратићу се тамо где сам сстала у уметности, оној мојој ватреној, поносној, оној сцени коју сам волела више од живота. Тамо смо сви уједињени у песми и игри, у страстима и слатком зноју. Жао ми је што немаш талента за музику. Кроз игру и песму ја осећам радоср живота. Твоја је радост у неким другим стварима. То нисам открила. И како бих преко тог вела твојих лажи. Стално би мепитао зашто ти не верујем, а сад видим да ни та твоја брига није била искрена.
Било како буде, увек када имаш потребу, обрати ми се као пријатељу. Јер ипак ја те разумем. И дозволи мени да ти се некад изјадам због неке ситнице. Мада сам скоро сигурна да је у теби превише поноса да се икада више обратиш оваквој глупачици каква сам ја. Опет, немој стећи утисак да ја сада себе овде проглашавам за светицу која је пропатила због тебе. То су твоје речи. Ја то никада нисам ни помислила. Знаш да не трпим сажаљење. Пуно среће у животу.
Иако се смејеш томе, има ко брине о нама свима.
Ирена