Razmišljam, neću ja, ali luda glava ne sluša, razbacuje misli ko odeću iz ormara kad tražiš idealnu kombinaciju. I misli su svuda oko mene, na neopranom tanjiru, na izrađenom domaćem zadatku, na propuštenom pozivu što treperi sa telefona, u raščupanoj kosi, na zalazećem horizontu, na saglasnosti koja čeka potpis, u korpi prepunoj veša... Prospu se tako, same, svuda, iz mene, po meni, po svemu oko mene...
Koliko je stvari koje više nikad nećemo doživeti, zna li se?
Onaj trenutak kad kolena drhte, dlanovi se znoje, srce lupa prebrzo, a obrazi gore. Sve dok se usne lagano ne dotaknu u prvom, trapavom poljupcu...
Noći kad bdiš nad prvom bebom koju nosiš ispod srca, pa ležiš budna na desnoj strani i po prvi put osetiš titraj iz svoje unutrašnjosti, a to se tvoje neviđeno čudo javlja, da ti poruči da je sve u redu...
Dan kad na nejaka leđa okačiš ranac sa Bukvarom, sveskom i pernicom, poljubiš u obraz krišom na parkingu jer je on sad veliki, nije tamo neka beba koju mama ljubi i vodi za ruku, pa onda kroz suze gledaš kako hrabro korača ka novim znanjima, a ti odeš po prvi put sama...
Poslednja izmena:
