Kažu da je sve u oku posmatrača.Ono što vidiš svojim očima,sigurno je tako,zar ne?
Prošlo je to puno vremena,sigurno dve decenije...
Neko školsko igralište,ja strastven košarkaš.Nisam visok,al bijah precizan,nazvaše me Magic.
Posle sam saznao da je lik derpe i da boluje od side,al jbg ...
I tako,svaki dan posle poslova koje sam obavljao,trčao u to školsko igralište na basket.
Skupljale su se tu i klinke,ali i razni narko dileri.
Zapamtio sam i jednog matorog sedog.
Svaki dan je išao sa nekim mršavim momkom koji je pokušavao da hoda.Držao se matorom oko vrata i polako su se kretali.
Matori je stalno bio ljut,nervozan i čulo se da galami na momka.
Jednom se desilo,da su baš prošli iza moga koša,kad je matori udario momka po glavi.
Ja,odmah bacih loptu i pojurim prema starom i izustim one naše čuvene; “...matori,kako te nije sramota i samo još jednom da te vidim...“
On me pogleda,spusti glavu i bez reči ode sa tim momkom .
Objasniše mi drugari,momak mu je sin.
Doktori rekli da nema nade da prohoda normalno,a stari ga svaki dan šeta oko igrališta i pokušava da mu oživi noge.
Jbg,prošlo puno godina,otišao i ja,nisam ih više nikad ni video.
Shvatih sada tu tugu,gorčinu,razočarenje...
Voliš nekog više od vlastitog života,gledaš kako propada,svi su digli ruke od nje,pa čak i ona sama,ali ne i ti.Ti još živiš u nadi da ćeš je spasiti,koliko puta si uspeo,pa uspećeš i ovaj put...
Gde se nalazi ta granica kad pustiš da ti umre ljubav,dete,roditelj...
Možeš li da kažeš samom sebi;Dosta!Ne mogu više,sve sam uradio-la,i gledaš ih kako lagano umiru i nestaju?
Ili ćeš se boriti sve dok te bude,jer oni su deo tvog bića,tvog srca...
Matori iz priče se borio.Šetao je i po kiši i po snegu noseći bolesnog sina oko svoga ramena.
Svi su videli samo ružnu stranu,ova druga nikog nije ni zanimala,uključujući i mene.
A nikada ne znaš šta te čeka...
Prošlo je to puno vremena,sigurno dve decenije...
Neko školsko igralište,ja strastven košarkaš.Nisam visok,al bijah precizan,nazvaše me Magic.
Posle sam saznao da je lik derpe i da boluje od side,al jbg ...
I tako,svaki dan posle poslova koje sam obavljao,trčao u to školsko igralište na basket.
Skupljale su se tu i klinke,ali i razni narko dileri.
Zapamtio sam i jednog matorog sedog.
Svaki dan je išao sa nekim mršavim momkom koji je pokušavao da hoda.Držao se matorom oko vrata i polako su se kretali.
Matori je stalno bio ljut,nervozan i čulo se da galami na momka.
Jednom se desilo,da su baš prošli iza moga koša,kad je matori udario momka po glavi.
Ja,odmah bacih loptu i pojurim prema starom i izustim one naše čuvene; “...matori,kako te nije sramota i samo još jednom da te vidim...“
On me pogleda,spusti glavu i bez reči ode sa tim momkom .
Objasniše mi drugari,momak mu je sin.
Doktori rekli da nema nade da prohoda normalno,a stari ga svaki dan šeta oko igrališta i pokušava da mu oživi noge.
Jbg,prošlo puno godina,otišao i ja,nisam ih više nikad ni video.
Shvatih sada tu tugu,gorčinu,razočarenje...
Voliš nekog više od vlastitog života,gledaš kako propada,svi su digli ruke od nje,pa čak i ona sama,ali ne i ti.Ti još živiš u nadi da ćeš je spasiti,koliko puta si uspeo,pa uspećeš i ovaj put...
Gde se nalazi ta granica kad pustiš da ti umre ljubav,dete,roditelj...
Možeš li da kažeš samom sebi;Dosta!Ne mogu više,sve sam uradio-la,i gledaš ih kako lagano umiru i nestaju?
Ili ćeš se boriti sve dok te bude,jer oni su deo tvog bića,tvog srca...
Matori iz priče se borio.Šetao je i po kiši i po snegu noseći bolesnog sina oko svoga ramena.
Svi su videli samo ružnu stranu,ova druga nikog nije ni zanimala,uključujući i mene.
A nikada ne znaš šta te čeka...