Није ми ништа - Душан Стојановић
И није ми ништа,
Него ето мало,
Жао ми што не могу
Да будем крај тебе.
Није то ништа,
Ал' ето жао ми
Што ниси део мене.
Међ' нама су увек постојали други,
Ал' ја сам томе крив,
И знам, не приличи овако да буде,
Ал' ето жао ми.
И шта ћу сад?
Немам куда даље.
А жао ми.
Што не могу бити
Твоје око,
Ил' бар да ти кроз мене можеш видети,
Па да се окрене,
Како бих волео,
И колико бих волео,
Да ми није жао,
Ал' жао ми.
Што нисам
Боја твога гласа,
Или макар дрво
Пред којим се молиш,
Или ветар
Пред којим постојиш,
А он ти мисли дира,
И ти га се бојиш,
Као да је ветар каква ватра жива.
Ма волео бих
Да сам цвет
У твојој саксији,
Па да сам бар нешто
У нечему твојем.
Али нисам, и жао ми.
До три јастука да сам на кревету твоме,
К'о три листа по киши под ногама твојим,
И да ми живот краси
Та лепота твоја,
Да више јесам
Него што нисам,
У мислима твојим.
И да у том часу,
Док ми срце куца,
Ја осећам једнако
Дамаре
У грудима твојим,
А нисам и није, а жао ми!
Прибио бих главу
На душанак ти голи
И мислио о свему,
Бојама овим
Што нам
На платно живота
Нека неспретна
Рука проли.
Да се одморим и знам,
Да нисам у сновима сам.
А не може, и жао ми.
И све да опет почне,
Ја бољи крај желео не бих,
Него баш овакав,
Јер те недодириву сву,
Вечно тиме пијан волим.
Па понављам стално коприви и класју,
Жао ми, жао ми.
А нисам је ни дотак'о рукама својим.
А пече коприва,
А класје смањује бол,
И све што ме бије,
Док те је у мени,
Нека ми је жао.
Ако сањам, понекад и будан,
Нека сањам,
Ана стоји у сновима мојим.
И није ми ништа,
Него ето мало,
Жао ми што не могу
Да будем крај тебе.
Није то ништа,
Ал' ето жао ми
Што ниси део мене.
Међ' нама су увек постојали други,
Ал' ја сам томе крив,
И знам, не приличи овако да буде,
Ал' ето жао ми.
И шта ћу сад?
Немам куда даље.
А жао ми.
Што не могу бити
Твоје око,
Ил' бар да ти кроз мене можеш видети,
Па да се окрене,
Како бих волео,
И колико бих волео,
Да ми није жао,
Ал' жао ми.
Што нисам
Боја твога гласа,
Или макар дрво
Пред којим се молиш,
Или ветар
Пред којим постојиш,
А он ти мисли дира,
И ти га се бојиш,
Као да је ветар каква ватра жива.
Ма волео бих
Да сам цвет
У твојој саксији,
Па да сам бар нешто
У нечему твојем.
Али нисам, и жао ми.
До три јастука да сам на кревету твоме,
К'о три листа по киши под ногама твојим,
И да ми живот краси
Та лепота твоја,
Да више јесам
Него што нисам,
У мислима твојим.
И да у том часу,
Док ми срце куца,
Ја осећам једнако
Дамаре
У грудима твојим,
А нисам и није, а жао ми!
Прибио бих главу
На душанак ти голи
И мислио о свему,
Бојама овим
Што нам
На платно живота
Нека неспретна
Рука проли.
Да се одморим и знам,
Да нисам у сновима сам.
А не може, и жао ми.
И све да опет почне,
Ја бољи крај желео не бих,
Него баш овакав,
Јер те недодириву сву,
Вечно тиме пијан волим.
Па понављам стално коприви и класју,
Жао ми, жао ми.
А нисам је ни дотак'о рукама својим.
А пече коприва,
А класје смањује бол,
И све што ме бије,
Док те је у мени,
Нека ми је жао.
Ако сањам, понекад и будан,
Нека сањам,
Ана стоји у сновима мојим.
