„Pola kilograma mlevenog mesa, evo...“, reče mesar, „I samo da vam još ovo kažem, komšinice: sin mi zadaje velike probleme. Rekao mi je da je odlučio, a ja ne znam bih li mu verovao ili mu ne bih, je li, veli da je rešio da postane vegetarijanac! Ja mesar, a moj sin vegetarijanac! Moja žena, žena mesara (i u prvom i u drugom braku, pozdrav kolegi Butkoviću!), a naš sin vegetarijanac! Da mu 'ebem mater, ako ne već sve po spisku, sad bi njemu trebalo posebno ručak spremati. I večeru posebno. Već se cela kuća zeleni od plodova vrta. Barem da ribu hoće, ne bih ništa rekao, ali on ni ribu ni lignje ni muzgavce...“, dovrši mesar tiradu, ozlojeđeno bacivši jednog povelikog muzgavca (jer bila je to „mesnica za živad, stoku i mekušce“) u zid.
„Eh, da“, reče komšinica, „Meni se dogodila ista stvar. Radila sam kao učiteljica, a sin mi je jednog dana, upravo je bio napunio sedam godina, došao na radno mjesto i ponosno saopštio da je postao učenik! Možete misliti šoka: ja učiteljica, a sin učenik – ima li veće suprotnosti?“
“I meni se dogodilo nešto slično“, rekao je čovek koji je u redu stajao iza komšinice učiteljice, „Radim kao samostalni knjigovođa, a kći me, evo baš juče, balavica jedna, nema još ni 26 godina, svečano probudila iz poslepodnevnog dremeža kako bi mi u lice rekla da planira postati knjigovođa bilancist! Da je već i kurs upisala, a možete li zamisliti veće suprotnosti – ja samostalan, ona bilancist! Ja jesam moderan otac, ali nekog reda mora biti, zar ne?“
„I ja sam moderan roditelj“, reče žena koja je htela kupiti creva za kobasice ali joj se red učinio predugačkim, „Ali ono što mi se dogodilo jutros toliko me potreslo da sam odlučila postati... šta ja znam šta! (Počela sam rečenicu kao da sam bogznakako elokventna, i evo što se dogodilo.) Uglavnom, nezaposlena sam i živim sama s kćerkom. I ona je nezaposlena, ali ona za razliku od mene pokušava naći posao: obilazi firme i ustanove svakog prepodneva, ali svugde nailazi na zatvorena vrata. Savetovala sam joj da pogurne malo jače, ta vrata, posebno kad su u pitanju vrata državnih ustanova, jer se slabo održavaju, znaju zapinjati, niko to ne podmazuje, znate; ali uzalud, posla nema. Povremeno odemo skupa u lov; jučer sam napucala vepra (zato sam i htela kupiti creva za kobasice ali mi se red učinio predugačkim), ali nije toliko bitno što ulovimo, nego nam je taj lov prilika da provedemo više kvalitetnog vremena zajedno – kćerka i ja – jer ona, znate, po cele dane provodi na poslu, nema slobodnog dana čak ni vikendom, dok me moje obaveze linijskog sudije...“
Mesaru je konačno bilo dosta.
„Jel' vi to mene svi skupa zajebavate? Van!“, povikao je.
Zatvorio je mesnicu na pola sata, ne bi li došao k sebi. Uvek isto, pomislio je u sebi, kad ja progovorim dve-tri reči na račun duše svoje, istog se trena u mesnici nakote luđaci i daveži najnemilosrdnijeg kova! Što se to događa, ne znam, dođe mi da odbacim sve i otvorim kladionicu. Mislim, bilo bi isto, ali barem ne bih morao nositi ovu pogaču. Mislim, pregaču, ovo belo što nosim da me krv ne bi... A i u masnoći sve pliva ovde...