NEZAMUDITE! (nemojte zakasniti, dođite na vreme i sl.)

KPCTAHK · 05.03.2023. u 12:31

NEZAMUDITE ! (nemojte zakasniti, dođite na vreme i sl.)

2. deo

Sasvim slučajno, tek toliko da dobijem blagoslov »svog episkopa« sam tog prokletog dana svratio u "Vladičin dvor" u Banja Luci posle povratka iz Beograda, tamo sam išao po nove mantije i vizu za SSSR. Pre nego li sam ušao tamo u taj sotonin brlog pažnju mi je privukao nekakav nakaradni, gadni i ko kamen ladni čovečuljak koji se je stalno tamo motao kad-god bih tamo navraćao, no na to toliko i nisam obraćao pažnju, pogani zadah UDB-a zveri sam uvek iza sbe osećao i bilo bi mi jedino čudno kada bi prestali da me prate, tak tada bih znao da sam negde nešto pogrešio kada je u pitanju Sloboda, Srpstvo, Svetosavlje i Srbija, užas je bio kada sam banuo u „vladičine odaje“."Moj preosvećeni vladika" i nadbiskup RKC banjalučki su se jašili i smredli gore od g... Da je Dante to video sigurno bi pakao sasvim drugačije opisao. Videvši taj, razum-vređajući, dušu-uništavajući i smrad-smradeći, prizor naravno da sam ih pošteno išakatao, kao džukce išutirao i glasno, onako sočno-srpski, psovao i napolje, razjaren kao tegar, izletio. Čovečuljak kojega malopre spomenuh mi se je tada primakao, pod nos gurnuo nekakvu policijsku legitimaciju, zaškiljio svojim krvavo-crvenim očima i, piskutavo-vrišteće, kao hijena koja je naletela na svoj plen, zaurlao:

„Uhapšen si, zato što si hteo da ubiješ dvojicu ljudi !“

Odmah čim mi je UDB-aški čovečuljak, verujem da je bio lično zloglasni mečkar i UDB-a major Dragomir Đinđić, ako i nije siguran sam bar u to da još od tada, davne, hladne i po zlu sluteće zime 1974. godine, dan pre Sv. Save, nasuprot moje malenkosti se stalno nalaze žuti izdajnici, izdeklamovao da sam uhapšen pored mene se je stvorio čopor srpske krvi željnih pobesnelih kojota obučenih u milicijska odela. Svi su me besomučno udarali i kada su mislili da mi je napokon dosta za prvi susret sa njima jedan ogromni brkati poturica, oduvek su mi smrdeli ti što po loju zaudaraju tako da mi ih nije bilo teško prepoznati, je upitao UDB-a čovečuljka:

„Šefe, `oćemo li sa ovim ćetnikom o`ma` u Jasenovac ?“

„Ne još !“ proderao se UDB-a čovečuljak i nastavio brslajući kao pobesneli vepar: „Načelnik Čizmić

(zloglasni poturica Edo Čizmić je u to vreme bio načelnik SUP-a Banja Luka. Zanimljivo je napomenuti da su tada na čelnim funkcijama u SO Banja Luka bili isključivo potrice: Sead Maglajlija, predsednik SO BL, Esad Kukrika, predsednik IV SO Banja Luka i sl., verujem da ni portir u opštini nije moga da bude Srbin, još zanimljivija činjenica je da sam u Iraku 1983. – 1986. godine učestvujući u nekakvoj akciji (raz)otkrivanja terorista

( ne znam ko me je na taj položaj kandidovao, verovatno moje kvalifikacija, a naročito solidno teološko znanje su bile presudne kod odlučivanja, jedino što znam je činjenica da je to bio „projekat“ Vlade Iraka i tadašnje SFRJ)

koji su se samoprozvali islamski fundamentalisti, iz tog jezgra se je kasnije regrutovala i najokrutnija zločinačka teroristička grupa koju sada poznajemo pod imenom al-kaida, naleteo na ista govna – Sead Maglajlija je tada bio „naš“ veleposlanik u Iraku...)

gori od želje da ga vidi živog kako bi ga oder`o k`o Musa jarca. Vodite ga kod njega !“

Ne znam da li u takvim situacijama kada ga poturice odvode na zaklanje moj, vaistinski svakoliko kolosalni, brat prof. dr Vojislav Šešelj uzvikne:

„Sada bih više voleo da vidim Laufera nego li anđela.“

ali znam da ja to nisam mogao (iz)reći iz razloga što Laufer bi tada prešpatan, slabušan toliko da ni samome sebi nije mogao pomoći, a kamo li kome drugome. Za čudo Božje bio sam sasvim smiren, mada situacija oko mene je baš gadno zaudarala na smrt. Miris sopstvene krvi koja mi je liptala potocima iz povređenih arkada iznad obadva oka mi je baš umirujuće delovala tako da nisam molio ni Gospoda za pomoć, čak me ni sopstvene rane na telu nisu više nimalo bolele. Imao sam osećaj kao da ću zaista propevati, ali stalno pendrekanje po bubrezima i glavi me je od toga fizički odvraćalo. Kada su me ugurali kroz vrata SUP-a u Banja Luci tamo je stajao kao naručen,

„Bože, da li Si me tada stvarno video i pomogao mi da spasim živu glavu ?!“

milicajac koji me je siguran sam odnekud poznavao, iz džepa je izvadio maramicu i dao da se koliko-toliko uljudim, čini mi se da sam istoga često susretao, no još uvek ne mogu da dokučim o kome se u stvari radi a još manje zašto je baš tog trenutka tamo dreždio, te kada je bio siguran da je krv gotovo prestala da curi osorno je uzvratio mojim krvoločnim pratiocima:

„Drug Marjanović će da preuzme druga Kovjenića !“

Taj, očigledno je bio dežurni milicajac, ili nekakav njihov šef, me je odveo na drugi sprat SUP-a i uveo kroz otvorena vrata u jednu poveću prostoriju u kojoj osim pisaćeg stola i dve-tri glomazne drvene stolice nije uopšte ni bilo drugog nameštaja. Nekakav dugulendžasti,

„Baš kršan.“ kako je moja pokojna majka Petra volela da kaže.

prosed i ne baš previše namršten „drug u civilu“ je desetak puta prešpartao tu prostoriju bez da bi me pogledao, a kamo li bilo šta upitao. Milicajac koji me je k njemu doveo je odmah čim me je proveo kroz otvorena vrata te kancelarije odmah i otišao nazad bez da bi izgovorio jednu jedinu reč.

„Drug u civilu“ se je posle desetak minuta špartanja po toj povećoj kancelariji ipak nekako zaustavio,

(Tih desetak minuta meni su delovale kao večnost. Srce mi je tutnjalo kao bim-bo na Sabornoj crkvi u Srmskim Karlovcima, glava je htela da mi se raspršti na hiljadu delića, a nekakav nemir u duši, ma nije to bio strah već nešto što ne znam definisati i opisati, je pretio da će da me posve uguši. Čudno mi je bilo jedino to što nije bilo suza, nisam osećao potrebu za molitvom i nisam uopšte ni razmišljao šta me sve čeka, a čekalo me je mnogo što-šta – posve uništena budućnost u kojoj ću uvek čeznuti da sve zaboravim i oprostim, ali to nikada neću moći učinuti iz razloga što bih na taj način izgubio i smisao sopstvenog postojanja...)

zabeljio se direktno u moje izbuljene oči, Bože, malo je falilo da me nokautira tom oštrinom pogleda, nimalo nežno mi stavio svoju pozamašnu šapurdu na moje drhtavo rame i gromkim glasom započeo monolog kojega nikada neću moći da zaboravim:

„Znao sam ja da će tebi tvoji popovi da dođu glave. Tvoja najveća greška je bila što nisi poslušao druga Banjca,

(„Drug Banjac“, potpukovnik JNA u kasarni Prečko u ZG-u gde sam bio na odsluženju vojnog roka, bio sam četni pisar i radio u četnom skladištu sa oružjem, uniformama i drugim vojnim đakonijama koje su bile potrebne za „moju četu“ irezerviste koji su ponekad dolazile u istu, me je stvarno više puta nagovarao da #batalim popovanje“ i da „nastavim karijeru“ na vazduhoplovnoj akademiji koja je tada bila u osnivanju u Mostaru. Naravno da ga nisam poslušao, jer nikada nisam bio sklon da idem iz skrajnjosti u skrajnjost...)

jer da si to učinio sada bi radio za „službu“, bio bi veoma bogat, ugledan i poštovan čovjek. Lično sam od tebe mnogo očekivao... A sada ? Trunućeš u zatvoru dok si živ i jedino što ćeš moliti svog boga jeste da te što prije pozove k sebi... „

Govor tog, čvrsto verujem da je zaista bio dobronameran, „druga u civilu“ mi je delovala kao ispovest. Imao sam osećaj da njega više bole njegove rane u duši nego li što su mene bolele rane na telu. Kada sam se posle izvesnog vremena pažljivo, upiljeno i ljubopitljivo slušajući „ispovest druga u civilu“ već malko odkravio i čak počeo stidljivo da keljim kao ona stvar kada joj zamirišu nove gaće „drug u civilu“ je prešao sa drugu stranu stola, kod prozora na kojem su bile guste rešetke, mene ponudi da isto tako sednem nasuprot njega, iz džepa od sakoa izvadio nepunu škatlju „Opatije“, jednu cigaretu je halapljivo odmah gurnuo u svoje labrnje, a kutiju okrenuo prema meni rekavši:

„Ovo neka ti bude kao lula mira !“

Uzeo sam ponuđenu cigaretu, još u bogoslovskim danima sam ponekad zaćibukao zajedno sa mojim drugarima Nidžom Jovićem i Milanom Ostojićem , i gotovo šeretski se nasmejao toj dosetci „druga u civilu“ . Moj smeh je i kod njega očigledno prouzrokovao nekakvo njemu lično zadovoljstvo, sasvim vidljivo je bilo, Bog mi je svedok da sam to uočio mada sam oduvek žestoko kratkovid, da mu je na licu nestao zlosluteći grč kojega sam se do pre par trenutaka baš mnogo bojao, i nastavi je, sada je to bio gotovo prijateljski dijalog, sasvim umirenim glasom:

„Krstane, šta nam je činiti !?“ zapita me „drug u civilu“.

„Zaista ne znam i jedino što znam da sam u Vašim rukama...“ uzvratih deklamujući kao dobro naučenu pesmicu.

„Jedino što je kod tebe jasno“, nastavi „drug u civilu“, „jeste da ovde ne možeš više ostati i opstati, jer nema više te sile koja te može sačuvati od tvojih popova. Gadni su oni, Krstane, kada se razgoropade...Mnogo su gadni ... Pratim ih već godinama i znam da su kao pobesnela zver kada je pustiš sa lanca... Ideš u Sloveniju !“

„Kako kada nemam para ni za voznu kartu do tamo ?“- upitah jecajući

„Je-beš kartu“ uzvrati „drug u civilu“, „nije problem u karti, već koji ***** ćeš tamo i od čega ćeš živjeti. Janezi su baš gadni a i ova zima je je-bena“

Posle tih reči „drug u civilu“ dograbi telefon kojega do malopre nisam ni primećivao i okrenuvši brojčanik na njemu meni naredi da izađem iz kancelarije, zatvorim vrata i na hodniku ga sačekam. To moje čekanje na hodniku je trajale tek koju minutu. „Drug u civilu“ mi je posle obavljenog razgovora otvorio vrat, opet ponudio da sednem i opet pod nos (pod)turio novu cigaretu „Opatije“, ali sada nije naglašavao da je to lula mira. Ćaskali smo posle toga kao stari prijatelji. NJemu je bilo zanimljivo kako sam mu opisivao fragmente iz života koje sam provodio u bogoslovskim skamija, to mi je bila i ostala najlepša kriška iz života, a ja sam gorio od želje da čujem njegovo odgovor na pitanje:

„Ko mi je tako svirepo, kukavički i zločinački umorio moje najrođenije ? - ridajući sam upitao

( Oca, majku, brata i seju, moju bliznakinju, su umorili UDB-a zlikovci tako što su ih žive zapalili u našem trošnom, naherenom i promajnom kućerku !)

no „drug u civilu“ je, ubeđen sam namerno, izbegavo odgovor na te moje vapaje. Kad sam kod „druga u civilu“ popio i kaficu, do tada sam retko kada to činuo, posle toga kafa i cigarete su ostale ono bez čega ne mogu, bilo je negde oko četiri sata popodne, u njegovu kancelariju je ulepršala prekrasna crnka i zacvrkutala svojim umilnim glasićem:

„Šefe, donela sam Vam kartu „

Joj, kako sam tu prekrasnu garavušu (iz)milovao pogledom po prelepom reljefu, no ona se nije puno osvrtala na to, okrenula se kao pirueta i odlepršala zapljusnuvši me obiljoem svog miomirisa. Moju zablenutost u vrata koja su se za njom zatvorila je prekinula topla i siguran sam istinita konstatacija „druga u civilu“:

„Krstane, imam osećaj da će ti ipak pre glevi doći žene nego li ti tvoji pogani popovi...“

KPCTAHK · 05.03.2023. u 12:31

Posle toga „drug u civilu“ mi je predao voznu kartu, iz svog džepa izvadio nekoliko brižljivo smotuljenih tadašnjih hiljadarki, sa tim sam boga bezbrižno da preživim siguran sam pola godine, naglasio da mi voz za LJubljanu polazi u 20 časova te večeri, te da iz LJubljane odem autobusom na Bled u hotel „park“, tamo se javim šefu recepcije i očekujem dalja upustva...

Nisam imao kud već da poslušam „druga u civilu“. Pomalo čudno mi je bilo da su me u stopu pratila dvojica uniformiranih milicajaca, sa mnom su čekali sve dok voz nije došao i dok isti nije krenuo, ali nijedan od njih me nije ništa nni upitao a kamo li da bi me dotakao. To mi je zaista bilo čudno imavši u vidu kako su poturice milicionari lešili Srbe gde-god ih soče. Bilo kako bilo, tek sada sam siguran da je to bio moj voz bez povratka, napustio sam mesto svog rođenja bez da bi se sa bilo kime pozdravio. Možda je tako i najbolje, jer boga pitaj da li bi uopšte krenu da sam tada nabasao na moju nikada preboljenu, moju (pre)voljenu i predragu Šumarovu Veru, šta bi me posle toga čekalo posve je izvesno – dotukli bi me pogani pedero-papisti, čopor hijena na čijem čelu je sada zloglasni UDB-aš Risto Radović.

Prvi susret sa LJubljanom mi nije bio nimalo impresivan. Sasvim sam siguran da taj grad nema dušu i da baš ničim ne može da privuče ničiju pažnju, a kamo li ljubav. Prvi susret sa Slovenkama je sasvim druga priča, mnogo volim kada ih onako srpski mašala volim, no više o tome ću nešto kasnije ako Bog da, a daće, jer nisam baš toliko grešan da bih morao da stupim kod Sv. Pere na zadnju ispovest... Jedino što mi je kod prvog susreta sa LJubljanom privuklo pažnju je bio nekakav plakat na čijem kraju je krupno, crvenim slovima bilo napisano:

»NEZAMUDITE ! »(nemojte zakasniti, dođite na vreme i sl.)

Pročitavši to iz moje duše se je, kao prebolni krik očajnika, ovo i ovako, prolomilo, kao ilindanska grmljavina:

„Krstane, nije to znamenje tvog mučeničkog životnog kraja. Trasiran ti je put preko Golgote i pređeš li ga, časno, svakoliko čestito, smelo i veselo, na kraju tvog ovozemaljskog puta otvoriće ti se, sama od sebe, vrata Raja, večitog blaženstva i dušinog spokojnog smiraja !“

- nastaviće se, ako puška ne ubije mene, il` me mladog ne dotuku žene –

Krstan Đ. Kovjenić

NEZAMUDITE! (nemojte zakasniti, dođite na vreme i sl.)

KPCTAHK

Veoma poznat

KPCTAHK

Veoma poznat