(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
NEZABORAVAK
Ponekad me neka reč, nešto što sam pročitala ili videla, nekad I nečiji pokret ili pogled vrati tamo gde ne želim biti…..u neki drugi život ….u vreme davno prošlo. Znam da ću iz tog vremena izaći, znam da sam samo privremeno na tom neželjenom putu. Znam to zato što sam jaka. Snagu mi daje toliko toga lepog, toliko vrednog pre I posle tužnog sećanja.
Ružna sećanja su kao ono cveće….zove se nezaboravak. Samo se rasejava, ne treba mu nikakva nega, ni djubrivo pa čak ni zalivanje. Buja li buja, I kad kiša lije danima, I kad sunce peče danima, I najveći mrazevi mu ne smetaju, svake godine zauzimajući sve veću površinu. Ume da bude divno, lepo….sa plavim I roze sitnim cvetićima a gusto, gusto kao ćilim….ne da da se probije ni jedna druga travka. Svaki cvetić je kao tren sećanja…mnoštvo trenutaka čini vreme sećanja. Polje nezaboravka je sve veće I veće dok ne proguta celu baštu. Onda ga je jako teško iskoreniti jer je užasno uporan. Neverovatno tvrdoglava biljka. Dok ga čupate iz njega ispada sićušno seme I eto ga….iduće godine opet , još u većem broju. Jedini lek da ga iskorenite je da ne mislite na njega već na lepo jer nezaboravak to nikako ne voli…..nestaje kada je ćušnut u kraj svesti. Presadih ga na to mesto. Bilo je teško….jako teško jer ga je bilo puno…..raširio se….i trajalo je dugo. Sada čuči tamo, na mestu koje se zove zaborav.To je jedino mesto na kome ne uspeva. Samo tavori, anemično I slabo…..iako je svaki dan kraj mene, iako ga svaki dan gledam I slušam, samo me ponekad neka reč, neki gest podseti ….ali pogledam u tablu što stavih ispred kapije zaborava
Ne mogu ići napred dok prošlost , koje ne želim da se sećam, ne ostavim tamo gde joj je i mesto.....iza sebe....iza nas..skrivena u najudaljenijem ćošku moje svesti, daleko od danas a još dalje od sutra….ovde živi minijaturno polje nezaboravka.
I podsećanje zaboli……ne bira trenutak kada će Izroniti iz plavog polja nezaboravka. Taj povratak skida osmeh sa lica , vesele misli se razbeže po sobama kojih u glavi ima mnogo…..mozak me podseća na veliki hotel sa hiljadu soba…...mesta da se sakriju svakojake misli ima na pretek…..pa velika sala ostaje prazna I na podijumu svoju predstavu izvodi nezaboravak….. Kao I sve, I ova premijera ima početak I kraj…..kad prodje, osmesi gvire na vratima svojih soba, prijatne misli popravljaju šminku da bi bile lepe za ponovno pojavljivanje u javnosti…..stvoreno izgleda još veličanstvenije …..taj bol samo znači da sam živa, duhovno zdrava…..samo mrtve duše ništa ne zaboli.
Ne dam i ne dam da stave mi brane
Jer ja sam reka i ne dam dane
Mogu da tečem i na drugom mestu
Mogu da izvirem i pod lepšom stenom
Mogu i moram zarad svoje vode
Jer šta uradih ako život ode.
Jer ja sam reka i ne dam dane
Mogu da tečem i na drugom mestu
Mogu da izvirem i pod lepšom stenom
Mogu i moram zarad svoje vode
Jer šta uradih ako život ode.
Svi imamo neka losa secanja i ponekad nas slome...
