Svoga mačka Plutona nerado izvodim van. Još bi mu se nešto moglo i dogoditi. A opšte je poznato da mačke ne treba izvoditi. Da su u istoj fizičkoj kondiciji kretale se one ili ne. Da su savršeno zadovoljne (a opet pune nedodirljivog ponosa) spavaju li 18 sati ili više svakoga dana, tek tu i tamo da pojedu nešto sitno ili zapredu od nezatomljivog zadovoljstva postojanjem kao takvim. Nisam od onih koji bi mačka išli čipovati, stavljati mu ogrlicu s imenom oko vrata ili ga izvoditi na uzici, kao psa.
Uz sve navedeno, Pluton je crni mačak. A za crne mačore i mačke, kao što zna svaka persona, čovečanstvo odvajkada vežu najrazličitija zlokobna praznoverja: te da je sam đavo - Sotona lično - te da je, ako ništa, bar đavolji poslanik na Zemlji; i još da redovno donosi nesreću, posebno ako pređe čoveku preko puta (pu! pu! pu!). Znao sam, ako ga izvedem, mogao bih zažaliti.
Ali šta vredi, bio sam neoprezan, dao sam se nagovoriti. Izneo sam Plutona na travnjak ispred zgrade. Doneo sam ga u njegovoj vlastitoj korpi u kojoj provodi najveći deo svog vremena, uzeo ga u ruke i položio na travu. I tačno sam znao da će se nešto dogoditi.
U momentu u kojem sam ga spustio na travu, Pluton je odjurio do ulaza u obližnju cvećarnicu gde se odvijala neka komplikovana adaptacija; da ne dužim, prošao je ispod merdevina.
„Idiote!“, vikao sam za njim. „Više nećeš rasti!“
Pokušao sam ga uloviti, pa nazad u stan (i nikad više van!), ali Pluton se nije dao. Utrčao je u cvećarnicu i zaleteo se pravo u automatski kišobran što ga je neki od radnika neoprezno ostavio na podu. Kišobran se otvorio, otvorio se usred cvećarnice. I sam Pluton, nestašni moj Pluton, od toga se prestravio. Ukipio se tako da sam ga bez problema uzeo u naručje i brzo napustio cvećarnicu ne gledajući ni levo ni desno; još mi je samo trebalo da se neki od radnika seti šta znači kad se kišobran otvori u zatvorenom prostoru.
Smestio sam Plutona nazad u korpu - pa u stan. Već kod samog ulaza u zgradu naišao je dimnjačar. Uhvatio sam se za dugme na vreme, ali mi je korpa s Plutonom ispala iz ruku. Mačak se, naravno, dočekao na noge, ali mi je pritom pretrčao preko puta!
„Pu! Pu! Ti ćeš meni!“, naljutio sam se i u afektu uspeo nadvladati Plutonovo animalstvo: ulovio sam ga nizom pokreta od kojih većine nisam bio ni svestan.
„Pu!“, treće sam pljuvanje obavio u mačje lice, jer neće on meni…
Vratio sam Plutona u korpu, ušao u zgradu i pozvao lift
Sme li se crnoj mački pljunuti u lice? Ta mi je misao pala na pamet u trenutku kada je lift stao između spratova. Nekih deset minuta stiskao sam alarmno dugme, ali bez efekta. Nakon pola sata čekanja počeo sam paničiti. Bio je to onaj treći lift, u koji se ulazi s podrumskog hodnika – ne znam šta mi je bilo da sam njime krenuo gore. Znaju proći dani i dani a da se tim liftom niko ne provoza.
Mačak, kao da je osetio moju paniku, napadno zjevne. Potom skoči iz korpe, izvije leđa i zaurla po mačji kao što nikad nijedan mačak nije.
„Ispusti“ kako je to lepo objasnio E. A. Poe, „jecaj, (...) bolan krik, satkan od užasa i od likovanja, krik kakav se mogao uzdići samo iz pakla.“
