Karen Horney: "Duboko ukorenjena nesigurnost u odnosu na moralne vrednosti se obavezno pojavljuje u svakoj neurozi, bez obzira kako dogmatično osoba drži do naročitih aspekata njenog standarda koja su joj prihvatljiva."
*
C.L. Allen: "Učinili ste nepravdu. Da li vas boli? Budite veseli. Postajete beznadežni samo onda kad vaša duša prestane da oseća."
*
Cecil G. Osborne: "Unutrašnji sudija ili naša savest nije neprijatelj, već prijatelj. Ona je na našoj strani bez obzira koliko puta da se razočaramo. Njen prvenstveni cilj je da nam pomogne da izbegnemo akcije ili stav koji bi nas sprečio da pravilno volimo sami sebe. Savest nije Bog već njegov zastupnik. Vaš unutrašnji sudski sistem traži vašu bezbednost i celovitost i blagostanje, isto kao što pravni sistem funkcioniše da sačuva blagostanje društva."
*
Paramahansa Yogananda: "Svetsko priznaje nije važno. Tražite priznanje vlastite savesti i u njoj ćete imati priznanje Boga."
*
Emerson: "Ljudi žive na pragu misterije i harmonije u koju nikada ne uđu. I s rukama na ulaznim vratima umiru izvan nje."
***
Preterano osećanje krivice je ponekad simptom potisnute inferiornosti, agresije prema sebi, neurotičnog straha od promene i odgovornosti itd. Mada paradira kao savest, nije savest, već Polusvesni ego. Harry Guntrip je veoma dobro objasnio razliku između preteranog, neurotičnog osećanja krivice i savesti:
"Razmatrajući čitav problem mogli bismo reći da imamo dve savesti. Naša zrela savest, naš obrazovni i prosvećeni sud koji gleda objektivno na realne činjenice u našem ponašanju u svetlu situacije. Mi nastojimo, što god bolje možemo, da razmislimo o situaciji i odlučimo da je tako i tako pošteno, razumno i pravo da se radi; ili mi kasnije razmislimo o našem ponašanju i zaključimo da je trebalo da postupimo drugačije s dobrim razlogom i idući put tako i činimo.
Takva savest je u kontaktu s realnošću trenutnog stanja. Isto tako, mi imamo jednu drugu savest, koju možda ne bi ni bilo pravilno nazivati savest, s obzirom da je ona preokupirana sigurnošću, a ne istinskom dobrotom i realnim moralnim vrednostima. Međutim, ona ima pojavu savesti, uzrokuje osećanje krivice i njeno rasuđivanje se meša s rasuđivanjem prave, zrele savesti. To je detinjasto preživljavanje ispunjeno strahom, a ne mudrošću i moralnom procenom.
Zrela savest je konstruktivna i ukazuje nam šta je ispravno, i u pojedinim slučajevima nas vodi u opoziciju s određenim ljudima ili čak i s mišljenjem većine.
Detinja savest koja preživi, u zrelosti postaje neurotična savest koja nikada tako nešto ne učini. Ona je negativna i opsednuta strahom da se ne radi nešto pogrešno. Za takav strah se na kraju može ispostaviti da je strah od uznemiravanja nekog do čije nam je podrške veoma stalo: to može da ode toliko daleko da nas zaustavlja ili ozbiljno sprečava da radimo bilo šta."
U svetu oko nas nas je sve promenljivo. Zato i sreća koja se bazira na tome je, takođe, promenljiva i kratkotrajna. Uzaludno se traga za postojanom srećom spolja. Ona je u duši; skrivenoj riznici mudrosti i sreće. Ali, nas često zaseni spoljašnji blesak i šarenilo, pa je tražimo na pogrešnom mestu. Zaneseni spoljašnjim sjajem ne primećujemo unutrašnji. Ne primećujemo da lagano, ali sigurno nestaje u tamnim ponorima psihe. Tako ga gubimo i izgubimo. Otuda i nemir i večito traganje za tim sjajem.
Nijedan čovek ne može tvrditi da je plemenit, mudar i istinski srećan ukoliko ne sledi savest. Pod istinski srećan se podrazumeva tihi, konstantni mir i sklad koji ništa ne može da poremeti. Takva sreća podseća na vatru što tinja, ali se ne gasi, već s vremena na vreme bukne u ogroman plamen neizrecive lepote. Sreća nastala nepoštenim činom podseća na oganj što snažno plane, ali se brzo i ugasi. Posle njega ostaje samo pepeo i dim što lagano guši i truje. To prisiljava da se neprestano traži nova vatra i novi izvor sreće, pa se nikada ne može biti istinski srećan i spokojan.
*
C.L. Allen: "Učinili ste nepravdu. Da li vas boli? Budite veseli. Postajete beznadežni samo onda kad vaša duša prestane da oseća."
*
Cecil G. Osborne: "Unutrašnji sudija ili naša savest nije neprijatelj, već prijatelj. Ona je na našoj strani bez obzira koliko puta da se razočaramo. Njen prvenstveni cilj je da nam pomogne da izbegnemo akcije ili stav koji bi nas sprečio da pravilno volimo sami sebe. Savest nije Bog već njegov zastupnik. Vaš unutrašnji sudski sistem traži vašu bezbednost i celovitost i blagostanje, isto kao što pravni sistem funkcioniše da sačuva blagostanje društva."
*
Paramahansa Yogananda: "Svetsko priznaje nije važno. Tražite priznanje vlastite savesti i u njoj ćete imati priznanje Boga."
*
Emerson: "Ljudi žive na pragu misterije i harmonije u koju nikada ne uđu. I s rukama na ulaznim vratima umiru izvan nje."
***
Preterano osećanje krivice je ponekad simptom potisnute inferiornosti, agresije prema sebi, neurotičnog straha od promene i odgovornosti itd. Mada paradira kao savest, nije savest, već Polusvesni ego. Harry Guntrip je veoma dobro objasnio razliku između preteranog, neurotičnog osećanja krivice i savesti:
"Razmatrajući čitav problem mogli bismo reći da imamo dve savesti. Naša zrela savest, naš obrazovni i prosvećeni sud koji gleda objektivno na realne činjenice u našem ponašanju u svetlu situacije. Mi nastojimo, što god bolje možemo, da razmislimo o situaciji i odlučimo da je tako i tako pošteno, razumno i pravo da se radi; ili mi kasnije razmislimo o našem ponašanju i zaključimo da je trebalo da postupimo drugačije s dobrim razlogom i idući put tako i činimo.
Takva savest je u kontaktu s realnošću trenutnog stanja. Isto tako, mi imamo jednu drugu savest, koju možda ne bi ni bilo pravilno nazivati savest, s obzirom da je ona preokupirana sigurnošću, a ne istinskom dobrotom i realnim moralnim vrednostima. Međutim, ona ima pojavu savesti, uzrokuje osećanje krivice i njeno rasuđivanje se meša s rasuđivanjem prave, zrele savesti. To je detinjasto preživljavanje ispunjeno strahom, a ne mudrošću i moralnom procenom.
Zrela savest je konstruktivna i ukazuje nam šta je ispravno, i u pojedinim slučajevima nas vodi u opoziciju s određenim ljudima ili čak i s mišljenjem većine.
Detinja savest koja preživi, u zrelosti postaje neurotična savest koja nikada tako nešto ne učini. Ona je negativna i opsednuta strahom da se ne radi nešto pogrešno. Za takav strah se na kraju može ispostaviti da je strah od uznemiravanja nekog do čije nam je podrške veoma stalo: to može da ode toliko daleko da nas zaustavlja ili ozbiljno sprečava da radimo bilo šta."
U svetu oko nas nas je sve promenljivo. Zato i sreća koja se bazira na tome je, takođe, promenljiva i kratkotrajna. Uzaludno se traga za postojanom srećom spolja. Ona je u duši; skrivenoj riznici mudrosti i sreće. Ali, nas često zaseni spoljašnji blesak i šarenilo, pa je tražimo na pogrešnom mestu. Zaneseni spoljašnjim sjajem ne primećujemo unutrašnji. Ne primećujemo da lagano, ali sigurno nestaje u tamnim ponorima psihe. Tako ga gubimo i izgubimo. Otuda i nemir i večito traganje za tim sjajem.
Nijedan čovek ne može tvrditi da je plemenit, mudar i istinski srećan ukoliko ne sledi savest. Pod istinski srećan se podrazumeva tihi, konstantni mir i sklad koji ništa ne može da poremeti. Takva sreća podseća na vatru što tinja, ali se ne gasi, već s vremena na vreme bukne u ogroman plamen neizrecive lepote. Sreća nastala nepoštenim činom podseća na oganj što snažno plane, ali se brzo i ugasi. Posle njega ostaje samo pepeo i dim što lagano guši i truje. To prisiljava da se neprestano traži nova vatra i novi izvor sreće, pa se nikada ne može biti istinski srećan i spokojan.
