Док сам била клинка (ајде да рачунамо до краја основне школе) тренирала сам пливање и јако често била један од дјечака. Тренерка, панталоне, патике, везана коса, од ,,шминке" само лабело. Дај само да се иде негдје вани, луња по насељу, игра фудбал, вере по дрвећу и томе слично. Дјевојчица са кикицама и у сукњици? Јако ријетко. Тад ми није било важно.
Кад сам пошла у средњу, постала сам ,,прљава металика" која се облачи у тамну одјећу, шминка у црно, веже косу, носи мартинке и све на ту страну. Женствена средњошколка? Ништа то. Уз изузетак дивне црвене матурске хаљине нисам се нешто прославила у показивању женске стране свог карактера. Није да је мене било срамота што сам женско, нисам жељела да сам мушко, нисам била задрта феминисткиња па да не бринем о себи нити било који стереотип жене која је не-претјерано-женствена.
На факултету сам се разбољела и, очекивано и оправдано, стајлинг ми се није много побољшао. Само дај да је удобно.
Данас, у ситуацији кад користим ходалицу са точкићима, удобност јесте битна, али осјећам да се у мени нешто промијенило. Као да тежим (прекасно?) својој женској страни.
Почињем да желим да будем лијепа, дотјерана, се**и...
Почињем да жалим што нисам више плесала кад сам могла. Вјерујем да бих кроз латино плесове научила како да будем сензуалнија и женственија.
Да смо начисто, никад нисам зажалила ни што сам била један од дјечака ни што сам била ,,прљава металика". Жао ми је што сам, у неку руку, пристала на кутију. Кутију не-женствености и то само зато што ми није било важно
И данас из дана у дан жалим што не могу да преузмем типичне женске улоге. Нпр да некад нешто скувам, да некад нешто очистим, испеглам и тако то. Да понекад будем домаћица. Онако, традиционално. Бар да један ручак скувам и један колач испечем. Ето.
Мало сам изгубила нит мисли, али ваљда сте схватили шта хоћу да кажем.
Кад сам пошла у средњу, постала сам ,,прљава металика" која се облачи у тамну одјећу, шминка у црно, веже косу, носи мартинке и све на ту страну. Женствена средњошколка? Ништа то. Уз изузетак дивне црвене матурске хаљине нисам се нешто прославила у показивању женске стране свог карактера. Није да је мене било срамота што сам женско, нисам жељела да сам мушко, нисам била задрта феминисткиња па да не бринем о себи нити било који стереотип жене која је не-претјерано-женствена.
На факултету сам се разбољела и, очекивано и оправдано, стајлинг ми се није много побољшао. Само дај да је удобно.
Данас, у ситуацији кад користим ходалицу са точкићима, удобност јесте битна, али осјећам да се у мени нешто промијенило. Као да тежим (прекасно?) својој женској страни.
Почињем да желим да будем лијепа, дотјерана, се**и...
Почињем да жалим што нисам више плесала кад сам могла. Вјерујем да бих кроз латино плесове научила како да будем сензуалнија и женственија.
Да смо начисто, никад нисам зажалила ни што сам била један од дјечака ни што сам била ,,прљава металика". Жао ми је што сам, у неку руку, пристала на кутију. Кутију не-женствености и то само зато што ми није било важно
И данас из дана у дан жалим што не могу да преузмем типичне женске улоге. Нпр да некад нешто скувам, да некад нешто очистим, испеглам и тако то. Да понекад будем домаћица. Онако, традиционално. Бар да један ручак скувам и један колач испечем. Ето.
Мало сам изгубила нит мисли, али ваљда сте схватили шта хоћу да кажем.
Poslednja izmena:
