Jeste najlakše da se napiješ, zaboraviš lepo na sve, opustiš se I prepustiš toku događaja. Ali kada se sutradan probudiš I skontaš da se ne sećaš šta je bilo a šta ne, e to je trip! Mamurluka koji obično sledi nakon takve večeri nema. Sasvim bistro jutro, glava lagana, bez osećaja mučnine I glavobolje I bez prevrtanja želuca. I sve bi to bilo idealno, kad ne bih počela da razmišljam. A razmišljam I loše mi je. Ne mogu jasno da razgraničim realno od izmišljenog… Ili odsanjanog. Niko me ne opominje, niko mi ne prebacuje, nema neslanih šala I beskrajnog podjebavanja koje je sastavni deo ovako sjebanih jutara. Čak nema glasa ni od saučesnika! I eto! Kao I svakog puta, razmišljanje me dovodi dotle da se smorim, da me zaboli glava, da mi je muka. Ne povraća mi se, ali mi je muka od svega. Ne znam tačan razlog, ali me spušta taj osećaj. Dole, dole, dole… Dole sve dok ne ostanem sama I sve dok ne izgubim pojam o realnom. E, onda sledi crnilo… Sve je crno… Zidovi, tepih, tv, sto, krevet… sve sto je oko mene nestane u trenutku. Samo razmišljam. Smišljam hiljade verzija iste priče koja uvek ima isti kraj. Onaj u kome ja gubim, u kome ne postoji pozitivna strana…..
