У почетку нисам хтела свадбу, нипошто.
Онда је моја луда мајка рекла: Ја правим свадбу са вама или без вас, 30 година чекам тај дан и нећу да га пропустим. Доста сам играла на туђим свадбама.
И то би и урадила.
А ја бих се покајала да је нисмо правили.
Преко 300 гостију, трубачи (наравно, зна се шта се свира код нас) плус оркестар за романтику и забаву, роштиљ и печење (ми волимо лубендињ, не можемо да се одлучимо), и што је најбитније - (а што помену Боги) нисам се осећала као маскота, мада сам мислила да ће бити тако.
Млада и младожења нису стали цео дан и ноћ- играли, певали, забављали се са пријатељима и рођацима до зоре.
И опет бих правила свадбу, можда сребрна кад буде опет нешто и направимо.
Платили млада и младожења.
Да ли сам нешто пропустила
i onda ti djuvegija kaze da je on ipak tradicionalista i da mu je vazno pecenje i prstenje?
