Nema vise dana koji porodje kao odnesen a da ne prodje sa zaljenjem u mom srcu. Svakog dana gledam kako se udaljavam od samog sebe i postajem ono sto nikako ne zelim da budem. Da li je to koincidencija ili brutalna stvarnost, ja ne mogu da ovo tumacim drugacije vec kao umiranje moje licnosti, mojeg ja. Na posletku, nadam se da cu nekako uspeti, da ne budem kao vecina danasnjih ljudi, koji u potrazi za materijalnim stvarima gube i ono malo licnosti i postenja koje se negde krilo u njima. Da li mi svi na kraju postanemo potpuno suprotne osobe od one koje smo se nadali da cemo biti ??? Ne zelim da znam odgovor na ovo pitane, jer sve i dobro i zlo, sreca i tuga, sve se to u jednoj reci moze nazvati ZIVOT. Pa i ako su nase licnosti produkt naseg zivota, onda svaka razumna osoba mora da se slozi sa tim da zivot koji mi zivimo i kojeg mi menjamo svojim odlikama u stvari menja nas. Svako dobro delo koje smo propustili da uradimo, a mogli smo sa delicem snage. Ne posteje se los preko noci, neke stvari se desavaju zato sto iz nekog razloga necemo ili ne znamo da ih sprecimo. Tako smo dosli do coveka koji svojim prisustvom iritira samog sebe do coveka koji se nekada borio za svet oko sebe, samo da li sam se ja suvise rano predao za sve. Ne znam sta da radim kada se svi oko mene nakljukani cinjenicama koje su u najmalju ruku neistine i laz koje uplaseni ljudi ne mogu menjati. Oni su postali takvi, nisu ni oni krivi, sad cu i ja postati takav, slep za sve one stvati koje mi ne odgovaraju i gluv za stvari koje ne zelim da cujem.
