(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
NEŠTO MALO...
Nešto malo praktičnog ženskog filozofiranja
Nije ni čudo što nema žena filozofa.....nemaju one bre kad od prakse 
Prestala sam se pitati odakle toliko zlo u ljudima, jer koliko god puta postavila to pitanje, toliko raznih odgovora sam dobila. Toliko raznih, a istih. Pokušavala sam da opravdam, da oprostim, da razumem, da predjem, da prihvatim. Menjala sam sebe, svesno i neke svoje, što bi ljudi rekli "iluzije" ubijala. Onda sam shvatila da to nisu iluzije... to sam ja, moj karakter, moja ličnost, moja bitnost, kostim moje suštine. Očekujemo samo ono što možemo dati, samo to prepoznajemo, samo to trebamo. Kada naidjemo na nešto drugo, nama nepoznato, užasnemo se. Ako je to nepoznato došlo od bliske osobe, ili nekog koga poznajemo kao drugačijeg, onda se i razočaramo i pitamo do besvesti otkud to, skloni da sebe optužujemo, preispitujemo. I rekla sam.....dosta. Neću više da se ružim, jer lepa sam. I lepi ljudi su oko mene...i jesu. U reali uglavnom jesu, i ovde jesu.
E, da vidim da su isti odgovori, da su svi oni u jednom, trebalo mi je vremena i ljudi. Zlo je u karakteru ljudi, kao i dobro. Svi smo mi šareni .Kakva nam je suština, zavisi šta u našem karakteru preteže, ne po količini ili brojnosti učinjenog, već po suštinskoj težini učinjenog. To je vrlo jednostavno utvrditi. Nikako se sami ne pitajte kakvi ste, već pogledajte u ljude oko sebe. Oni pokazuju kakvi smo u skladu sa tragovima koje smo na njima ostavili, rečima i delima (sve je to naše delo, delo naše suštine u odredjenim momentima). Pogledajte iza sebe, u ljude iza sebe, u ljude koji su sada oko vas, kakvi su od vas i videćete ko ste i kakvi ste.....najgrublje rečeno.
Zaključak koga se držim i mnogo mi je bolje.....neuporedivo bolje, je:
Prihvatam različitosti, ali neću da ih trpim ako me na bilo koji način iritiraju, povredjuju ili vredjaju....kraj.
Od tada se ne pitam gde je zlo i zašto je baš tu. Samo se okrenem i odem jer ne želim svoju lepotu da trošim na nešto što je nepromenljivo. Nisam toliko bogata da se rasipam na zloće.
Rekoh na ovoj mojoj temi “Mnogo toga što ne znamo čuči skriveno čekajući da izađe na scenu”
Ali, to ne znači da ne umem da se branim.....e, to čuči u meni...i treba da čuči, jer samo izazvano da se samoodbrani izleće napolje. To je za mene dobrota, ne moja, nego moja definicija dobrote.
…………………….
Ljubav samo prema sebi, sujeta, nekontrolisani ego, ili šta već, ne stvara, ona razara sve oko sebe. Ako takvoj osobi uzmeš to jedino što ima, tu bolesnu ljubav, tačno je da ta osoba više ne postoji, ali ne postoji ni razaranje svega i svih oko njega. Ubiti destrukciju je milosrdje prema drugima. Takva ljubav ne ume da voli nikoga, bar ne na duže. Njene kratke staze su eufotije libida ili sujete inicirana tudjim izvorima. Podsećaju na tabletomane koji gutaju sve što im pod ruku padne hraneći sujetu.
Ljubav je prava vodilja i pokretač tek kada stvara jer izaziva prelepe osećaje, daje snagu, volju, osećaj pripadanja, vrednosti, merilo nas samih.......i svašta još daje
Ljubav je uvek MI bez obzira o kakvoj vrsti ljubavi se radi, roditeljskoj, ljubavnoj, prijateljskoj, rodbinskoj, opštoj prema ljudima, milosrdnoj, pomagačkoj…uvek je MI…reč od samo dva slova koja toliko puno traži od karaktera čoveka/žene.
Zdrava ljubav prema bilo čemu stvaralačkom ili bilo kome zna samo da stvara, to joj je priroda. Ona nikad ne razara.
PS Dobro vam jutro.......prelepo je, zar ne? Neka vam dan miriše na stvaranje
al jesam 
doco
uopšte nisam ljuta, naprotiv
