Opet me izbegava,
po ko zna koji put,
zapitkujem sebe,
da li sam još uvek tu?
Ponovo sam polomio pešcani sat,
ponovo osetim pesak pod zubima,
krvavim šakama skupljam deliće stakla,
popločavam sebi stazicu do pakla.
Svakog dana sanjam taj isti san,
da ću se probuditi, pogledati u njega,
a pesak će samo teći, teći u nedogled,
voditi me daleko, dokle doseže moj pogled.
Sve se to u sekundi sruši,
u toj jednoj sekundi u kojoj čujem prasak,
kada staklo poleti na sve strane,
kada u vazduhu zamiriše krv i pesak.
Hvata me panika od pomisli na sutra,
od pomisli na sat pripadne mi muka.
a ona tu je, svega toga svesna je,
svesna je da gubim se, da polako nestajem.
po ko zna koji put,
zapitkujem sebe,
da li sam još uvek tu?
Ponovo sam polomio pešcani sat,
ponovo osetim pesak pod zubima,
krvavim šakama skupljam deliće stakla,
popločavam sebi stazicu do pakla.
Svakog dana sanjam taj isti san,
da ću se probuditi, pogledati u njega,
a pesak će samo teći, teći u nedogled,
voditi me daleko, dokle doseže moj pogled.
Sve se to u sekundi sruši,
u toj jednoj sekundi u kojoj čujem prasak,
kada staklo poleti na sve strane,
kada u vazduhu zamiriše krv i pesak.
Hvata me panika od pomisli na sutra,
od pomisli na sat pripadne mi muka.
a ona tu je, svega toga svesna je,
svesna je da gubim se, da polako nestajem.
