- Poruka
- 7.335
Jedne zimske noći krenuh da donesem seno ovcama. Vejao je sneg, već je bio napadao do kolena, i nije bilo znakova da će prestati. Strpano seno(gomila sena kupastog oblika, visine oko 5 m) nije bilo daleko, oko 150 m od štale, u livadi koja se graniči sa komšijskim imanjem koje je napušteno pre desetak godina. Bezvoljno i umorno sam gazio napadali sneg.
Dođoh do sena i oprobah čvrstinu lemeza (drvene grane, obično četiri, stavljene na seno da ga ne raznosi vetar i međusobno upletene) sa namerom da se uz njega popenjem na seno, ali od prvog trzaja on puče i kao beskorisno drvo osta u mojim rukama. Uz glasnu psovku počeh da se osvrćem tražeći šta bi mi bilo od pomoći, ali sve je ličilo da ću morati da se vratim kući i uzmem stube.
Pa, da, stube! sinulo mi je kroz glavu i setih se da i kod komšijine štale imaju stube, a to mi je bliže, svega oko 30 m od sena.
Kroz gustu vejavicu štala se jedva nazirala, ali ja krenuh prema njoj siguran da je tu rešenje mog problema. Stube su stajale prislonjene iz štalu, na vrata tavana i ja ih obradovano ščepah. Glasan zveket metala me gotovo uplaši i pomislih da mi nešto pada na glavu, a onda svatih da su stube zavezane lancem.Popeh se gore sa namerom da ih odvedežem, već pomalo ljut što ću skidati rukavice i mučiti se sa zaleđenim gvožđem.
Avaj!
Na ogromnoj lančini stajao je ogroman katanac, i posle prvog zaprepašćenja ja se glasno i od srca nasmejah - ti ljudi su zaključali i natrule, isprskale stube koje niko normalan ne bi ni zagledao duže od 2 sekunde, a kamo li ukrao.
Kasnije sam to pričao bratu, pred komšijom, jer komšija kada dolazi na svoje imanje svrati na kafu, i glasno smo se tome smejali zbijajući šale, a smejao se i on .
Ovog proleća je komšija pomagao u radovima oko voćnjaka.
Počesmo neku priču i on mi reče da je snaja drugog komšije (jednog sa kojim je on u sukobu) napustila njihovu kuću.To nisam znao, pa iznenađen da je napustila udobnost i dobrog čoveka, upitah koji su razlozi, jer znate kako je- u malim mestima sve se o svakom zna i svi imaju svoje teorije. On poče o tome kako su oni loši ljudi, ja se ne složih u potpunosti, ali nisam hteo ni da mu guram prst u oko, pa tim tokom nastavismo priču.
U napadu iskrenosti (koji uvek dođe ako umete da upitate prava pitanja , na pravi način, a razgovarate čitav dan) potpomognutim dobrom starom radžom sa kojom nisam škrtario, on mi otkri da će posaditi bagremove na granici sa drugim komšijom i tako mu iništiti baštu, jer borba sa bagremom koji intezivno napreduje i osvaja okolno zemljište uvek je mukotrpna i dugotrajna, a i neizvesna...kako će otići poprilično daleko da bi izvadio te sadnice i kako mu to neće biti teško, kako će time uništiti i svoju njivu, ali to mu nije ni bitno- ćerke su mu udate u Beogradu , a on ionako više neće moći da radi...A onda je usledilo i objašnjenje: sve to radi zbog toga što je drugi komšija , kada su oni odlazili, gledajući katance koje su postavili na sva moguća mesta (mada je sve to gotovo potpuno bezvredno- i objekti i ono što je u njima zaključano) glasno prokomentarisao "Mirno spavaj, nano, sve je zaključano" i kako su ovi u tome prepoznali zluradost zbog toga što zaključano imanje brzo će zarasti i objekti propasti, itd...
Neko vreme sam ćutao razmišljajući kako bi, umesto što zajedno radimo, on mogao saditi bagrem i kraj moje njive, samo da sam ja tako prokomentarisao njegove katance, a moglo se lako desiti, jer ta rečenica je odlomak koji se relativno često čuje,(
) rimuje, i zvuči prikladno u tim okolnostima...a on ne bi ni znao da mene nimalo ne raduje što njegovo imanje zarasta, ne samo iz mojih subjektivnih razloga koji bi bilo preopširno objašnjavati, nego, ako ništa drugo, zato što to ugrožava i moje imanje.
Pre nekoliko godina moji bliski rođaci se odseliše u Beograd, a meni , kao poštenom i proverenom ostaviše ključeve od kuće i firme koju su imali. Nikada to nisam zloupotrebio. Ponekad bih bez odobrenja i pitanja popio pivo ili kiselu iz njihovog frižidera, ali bih, čim odem do obližnje varošice, kupio to i vratio u frižider. Jednom sam kuću iskoristio za seksić da devojkom koju sam upoznao preko interneta, ali doneo sam svoju postaljinu i uklonio sve tragove, tako sam izbegao plaćanje hotela, a i meni neugodna pitanja koja bi mi postavili ukućani, da sam je doveo u kuću.Eto, valjda to nije zloupotreba poverenja.
Ali...
Dođe rođaka i provede par dana tu. Jednog jutra dođe na kafu, počesmo priču. Kao i uvek, poče i priča o novcu, kako se lako i brzo troši, kako neosetno klizi iz ruku...Rekoh da bih, da imam podstanara, već odavno ga odrobijao, jer bih mislio da me potkrada- toliko mi novca promakne a da se ne mogu setiti gde sam ga potrošio...I počeh priču kako sam jednom sabirao gde mi se deo novac tog dana, i kako mi je falilo 200 dinara i kako nikako nisam mogao da otkrijem gde su potrošeni, ma koliko sabirao uplatnice i fiskalne račune, pa sam zaključio da sam ih izgubio, što me baš iznerviralo, bez obzira što je to mala svota.
"...a, onda se lupih po čelu i setih da sam toliko platio šišanje i da zato ne vidim gde je taj novac u svim predmetima i računima koji mi dokazuju ostale troškove" dovrših svoju priču očekujući da se ona nasmeje tom neočekivanom obrtu.
U njenim očima kao da nešto svanu, ona skoči sa stolice, zagrli me i poljubi uz glasan uzvik "Pa, da, i ja se pitam gde su mi dve hiljade, a dala sam ih za frizuru, i celo jutro se presabiram- znam koliko sam gde potrošila, koliko sa dala za poklone, koliko...pa, da, frizura!"
Stajao sam šokiran, sa rukama koje su kao nepotrebe visile niz moje telo, ne stigavši od iznenađenja ni da reagujem, ni da uzvratim zagrljaj, ni nešto da kažem, dok mi je polako pred očima svitalo i dok sam shvatao da sam ja, do pre samo minut, bio glavni osumljeničeni za misteriozni nestanak dve hiljade dinara, jer uvek imam pristup toj kući i svemu što je u njoj, i samo da nisam savim slučajno započeo pomenutu priču, možda bi tako i ostalo, bez obzira što nikada nisam ni dotako novac koji su ostavljani na komdama, ili tašne, novčanike, koverte sa novcem za knjigovođu,itd.
Koji nesporazumi su vas pogodili, povredili, okrznuli, ili ste im za dlaku umakli?
Koje nesporazume vi pamtite?
Dođoh do sena i oprobah čvrstinu lemeza (drvene grane, obično četiri, stavljene na seno da ga ne raznosi vetar i međusobno upletene) sa namerom da se uz njega popenjem na seno, ali od prvog trzaja on puče i kao beskorisno drvo osta u mojim rukama. Uz glasnu psovku počeh da se osvrćem tražeći šta bi mi bilo od pomoći, ali sve je ličilo da ću morati da se vratim kući i uzmem stube.
Pa, da, stube! sinulo mi je kroz glavu i setih se da i kod komšijine štale imaju stube, a to mi je bliže, svega oko 30 m od sena.
Kroz gustu vejavicu štala se jedva nazirala, ali ja krenuh prema njoj siguran da je tu rešenje mog problema. Stube su stajale prislonjene iz štalu, na vrata tavana i ja ih obradovano ščepah. Glasan zveket metala me gotovo uplaši i pomislih da mi nešto pada na glavu, a onda svatih da su stube zavezane lancem.Popeh se gore sa namerom da ih odvedežem, već pomalo ljut što ću skidati rukavice i mučiti se sa zaleđenim gvožđem.
Avaj!
Na ogromnoj lančini stajao je ogroman katanac, i posle prvog zaprepašćenja ja se glasno i od srca nasmejah - ti ljudi su zaključali i natrule, isprskale stube koje niko normalan ne bi ni zagledao duže od 2 sekunde, a kamo li ukrao.
Kasnije sam to pričao bratu, pred komšijom, jer komšija kada dolazi na svoje imanje svrati na kafu, i glasno smo se tome smejali zbijajući šale, a smejao se i on .
Ovog proleća je komšija pomagao u radovima oko voćnjaka.
Počesmo neku priču i on mi reče da je snaja drugog komšije (jednog sa kojim je on u sukobu) napustila njihovu kuću.To nisam znao, pa iznenađen da je napustila udobnost i dobrog čoveka, upitah koji su razlozi, jer znate kako je- u malim mestima sve se o svakom zna i svi imaju svoje teorije. On poče o tome kako su oni loši ljudi, ja se ne složih u potpunosti, ali nisam hteo ni da mu guram prst u oko, pa tim tokom nastavismo priču.
U napadu iskrenosti (koji uvek dođe ako umete da upitate prava pitanja , na pravi način, a razgovarate čitav dan) potpomognutim dobrom starom radžom sa kojom nisam škrtario, on mi otkri da će posaditi bagremove na granici sa drugim komšijom i tako mu iništiti baštu, jer borba sa bagremom koji intezivno napreduje i osvaja okolno zemljište uvek je mukotrpna i dugotrajna, a i neizvesna...kako će otići poprilično daleko da bi izvadio te sadnice i kako mu to neće biti teško, kako će time uništiti i svoju njivu, ali to mu nije ni bitno- ćerke su mu udate u Beogradu , a on ionako više neće moći da radi...A onda je usledilo i objašnjenje: sve to radi zbog toga što je drugi komšija , kada su oni odlazili, gledajući katance koje su postavili na sva moguća mesta (mada je sve to gotovo potpuno bezvredno- i objekti i ono što je u njima zaključano) glasno prokomentarisao "Mirno spavaj, nano, sve je zaključano" i kako su ovi u tome prepoznali zluradost zbog toga što zaključano imanje brzo će zarasti i objekti propasti, itd...
Neko vreme sam ćutao razmišljajući kako bi, umesto što zajedno radimo, on mogao saditi bagrem i kraj moje njive, samo da sam ja tako prokomentarisao njegove katance, a moglo se lako desiti, jer ta rečenica je odlomak koji se relativno često čuje,(
Pre nekoliko godina moji bliski rođaci se odseliše u Beograd, a meni , kao poštenom i proverenom ostaviše ključeve od kuće i firme koju su imali. Nikada to nisam zloupotrebio. Ponekad bih bez odobrenja i pitanja popio pivo ili kiselu iz njihovog frižidera, ali bih, čim odem do obližnje varošice, kupio to i vratio u frižider. Jednom sam kuću iskoristio za seksić da devojkom koju sam upoznao preko interneta, ali doneo sam svoju postaljinu i uklonio sve tragove, tako sam izbegao plaćanje hotela, a i meni neugodna pitanja koja bi mi postavili ukućani, da sam je doveo u kuću.Eto, valjda to nije zloupotreba poverenja.
Ali...
Dođe rođaka i provede par dana tu. Jednog jutra dođe na kafu, počesmo priču. Kao i uvek, poče i priča o novcu, kako se lako i brzo troši, kako neosetno klizi iz ruku...Rekoh da bih, da imam podstanara, već odavno ga odrobijao, jer bih mislio da me potkrada- toliko mi novca promakne a da se ne mogu setiti gde sam ga potrošio...I počeh priču kako sam jednom sabirao gde mi se deo novac tog dana, i kako mi je falilo 200 dinara i kako nikako nisam mogao da otkrijem gde su potrošeni, ma koliko sabirao uplatnice i fiskalne račune, pa sam zaključio da sam ih izgubio, što me baš iznerviralo, bez obzira što je to mala svota.
"...a, onda se lupih po čelu i setih da sam toliko platio šišanje i da zato ne vidim gde je taj novac u svim predmetima i računima koji mi dokazuju ostale troškove" dovrših svoju priču očekujući da se ona nasmeje tom neočekivanom obrtu.
U njenim očima kao da nešto svanu, ona skoči sa stolice, zagrli me i poljubi uz glasan uzvik "Pa, da, i ja se pitam gde su mi dve hiljade, a dala sam ih za frizuru, i celo jutro se presabiram- znam koliko sam gde potrošila, koliko sa dala za poklone, koliko...pa, da, frizura!"
Stajao sam šokiran, sa rukama koje su kao nepotrebe visile niz moje telo, ne stigavši od iznenađenja ni da reagujem, ni da uzvratim zagrljaj, ni nešto da kažem, dok mi je polako pred očima svitalo i dok sam shvatao da sam ja, do pre samo minut, bio glavni osumljeničeni za misteriozni nestanak dve hiljade dinara, jer uvek imam pristup toj kući i svemu što je u njoj, i samo da nisam savim slučajno započeo pomenutu priču, možda bi tako i ostalo, bez obzira što nikada nisam ni dotako novac koji su ostavljani na komdama, ili tašne, novčanike, koverte sa novcem za knjigovođu,itd.
Koji nesporazumi su vas pogodili, povredili, okrznuli, ili ste im za dlaku umakli?
Koje nesporazume vi pamtite?
))
ručak mi na šporetu, grmi, može da mi crkne neki uređaj, deca se svađaju, vreme leti, ne mogu da čitam dugačko je štivo za kratko vreme.
