„A jedan od nerešenih slučajeva onaj je Donalda Selersa, poznatog novinara i duelista, koji je nađen u stanju potpunog bezumlja; pred njim je stajala kutija od šibica, a u kutiji je bio neobičan crv potpuno nepoznat nauci.“
Artur Konan Dojl: „Most na jezeru Thor“ iz ciklusa o Šerloku Holmsu
Nakon što je i legendarni Holms digao ruke od slučaja, konačno su pozvali mene.
Šalim se, naravno, tada sam još bio običan pozornik, deran od jedva 19 godina: nisam ni slutio da ću dogurati do svog sadašnjeg položaja i časti. (Samorazumljiva autodiskrecija nalaže mi da ne razotkrijem do kraja svoj identitet.)
Inspektor Lenstrejd zadužio me da nadgledam mesto zločina, odnosno neobičnog događaja, jer nikakvo zločinstvo u ovome slučaju nije dokazano. Najčešće je reč o rutinskom poslu, ali ovoga puta stvari su krenule drugim tokom.
Nakon što je inspektor izvršio uviđaj – i uvideo kako je reč o jednom od najzamršenijih slučajeva našeg doba – poslao je kurira po gospodina Holmsa. Trebalo je dobrih sat vremena da taj gospodin, kao i uvek u neumornoj pratnji dr. Votsona, stigne do Selersove kuće. Lenstrejd i nadzornik izašli su za to vreme da popuše napolju lulu duvana. Ostao sam sam u toj nesretnoj sobi.
Međutim, naravno, bio je tu i gospodin Selers. Sedeo je za stolom i gledao u prazno. Bio je potpuno go, koža mu je bila prošarana žuto-plavo-zagasito-mahovinastim, a delimično i egzobaričnim mrljama, što je ostavljalo zastrašujući dojam. Tek što je Lenstrejd otišao, Selers je odjednom ustao kao na oprugama; svrnuo sam pogled u stidnji, da ne vidim stanovite delove tela, pogled na koje dobro odgojenoj gospodi stvara osećaj nelagode. No, odmah sam se setio da mesto "zločina" do Holmsovog dolaska moram održavati u jednakom stanju. Rekao sam Selersu da se vrati na stolicu u kojoj je sedeo, ali odgovora nije bilo: hodao je prema zapadnom zidu kuće i pred njim se zaustavio, kao da hoće izbliza promotriti uzorak paprati na tapetama. Stajao je tako nekoliko minuta ne obazirući se na moje ponovljene pozive da se vrati na svoje mesto. I tada, iznenada se okrenuo pa zakoračio natrag prema stolu. Umesto da sedne, posegnuo je za famoznom kutijom od šibica. Otvorio ju je, uzeo odurnog crva žuto magličaste boje i stavio ga u usta. Tek potom je ponovo seo.
Usplahirio sam se i stao lupati Selersa po nejednoliko naježenim leđima, ne bi li ispljunuo crva. Nije pokazivao nameru da ga sažvače i proguta, ali usta je držao čvrsto zatvorena.
„Ispljunite to, gospodine, pljunite brzo!“, vikao sam bez duše.
Lenstrejd će, znao sam to, mene okriviti ako prizor ne bude kako smo ga zatekli, kada Holms konačno dođe.
Nisam imao druge, ošamutio sam Selersa udarcem palice po potiljku, teškom mukom mu otvorio usta i, nemajući izbora, posegnuo za jezivim stvorom...
Tom sam prilikom nesretniku nehotice iščupao jezik, dok je nesretni crv nestao u dubinama želuca. Jedva sam jadniku bio zaustavio krvarenje; srećom, u jednom sam spremištu pronašao teglu kita što mi je u bitnome olakšalo posao. Nakon što se gospodin Selers osvestio poseo sam ga natrag na stolicu u kojoj je prvobitno pronađen, posve lud. Bio je ponešto ošamućen, a povremeno bi ga obuzimali žestoki krkljaji i drugi respiratorni fantazmi. Njegovo stanje se ipak nije u bitnome razlikovalo od stanja u kojemu je zatečen.
Iščupani jezik stavio sam u kutiju od šibica. Natrljao sam ga vlastitim duvanom marke Old Rojal (da, tada sam bio prisiljen pušiti i najjeftinije lučke duvane!) ne bi li poprimio karakterističnu žutu boju. Tek što sam vratio ponovno napunjenu kutiju na njezino mesto, u sobu su kročili Lenstrejd, Holms i njegov večiti pratilac, dr. Votson. Holms je s vrata, iz meni nepoznatih razloga, izjavio:
“E, baš neću rešiti ovaj slučaj, dragi moj Votsone!“
I bio je u pravu, kao i uvek.
.
