Nepromišljen čin = sretan kraj?

R

razbijena

Gost
Poruka
9
Pozdrav! Moj trenutni život ne može se nazvati življenjem, nego životarenjem. Radim u poduzeću koje se ne bavi ničim opipljivim, prodaje nekakve usluge i probija se na tržište. Plaća je dobra i to je jedino šta valja. Od svega ostalog spopada me muka u želucu, od radnih kolega koji većinu vremena šute ili se svađaju ili tračaju, od šefice koja je oličenje gluposti i zavisti, od poslova koji se svode na spajanje papira klamericama i stavljanjem u ladicu te nešto malo kuckanja po kompjuteru... Ja sam već luda od svega toga, završila sam fakultet, a radim nekakve kurirske poslove i tako već par godina. Muka mi je kad dolazi jutro.

Vratila sam se s godišnjeg odmora i u još gorem sam stanju, nego kad sam otišla. Imam osjećaj kao da su ti mračnjaci još jučer bili pored mene. Probala sam naći drugi posao, ali ljudi mi se smiju kad čuju koje radno iskustvo sam stekla u usporedbi s mojim obrazovanjem. Niko me više ne doživljava ozbiljno.

Privatni život sam stavila na led, nikome ne pričam o poslu, ali vide da sam nesretna. Posežem za porocima, stalno sam nešto bolesna, depresivna, lijena. Stan mi je u rasulu, ništa ne popravljam, jer se bojim da ću ostati bez ijednog dinara. Stalno sam kod kuće, ležim u krevetu i čekam da mi novi posao padne s neba.

Najradije bih dala otkaz, ali me strah budućnosti. Nemam ušteđevine ni drugu opciju. Nemam čak ni volje za traženjem drugog posla. Povukla sam se u sebe, nemam više ni energije za borbu. Padam i prije nego šta mi ljudi podmetnu nogu.

Biste li ikad bacili sve u vjetar i otišli u nesigurnu budućnost? Zamišljam kako odlazim iz ove zgrade i više nikad se ne vraćam. I to me ispunjava neopisivom srećom i mirom, kao da sve stvari napokon sjedaju na svoje mjesto. Kao da sam to napokon opet JA, a ne tužna, ružna i degradirana radnica.

Biste li ikad napravili nešto tako nepromišljeno?
 
razbijena:
Pozdrav! Moj trenutni život ne može se nazvati življenjem, nego životarenjem. Radim u poduzeću koje se ne bavi ničim opipljivim, prodaje nekakve usluge i probija se na tržište. Plaća je dobra i to je jedino šta valja. Od svega ostalog spopada me muka u želucu, od radnih kolega koji većinu vremena šute ili se svađaju ili tračaju, od šefice koja je oličenje gluposti i zavisti, od poslova koji se svode na spajanje papira klamericama i stavljanjem u ladicu te nešto malo kuckanja po kompjuteru... Ja sam već luda od svega toga, završila sam fakultet, a radim nekakve kurirske poslove i tako već par godina. Muka mi je kad dolazi jutro.

Vratila sam se s godišnjeg odmora i u još gorem sam stanju, nego kad sam otišla. Imam osjećaj kao da su ti mračnjaci još jučer bili pored mene. Probala sam naći drugi posao, ali ljudi mi se smiju kad čuju koje radno iskustvo sam stekla u usporedbi s mojim obrazovanjem. Niko me više ne doživljava ozbiljno.

Privatni život sam stavila na led, nikome ne pričam o poslu, ali vide da sam nesretna. Posežem za porocima, stalno sam nešto bolesna, depresivna, lijena. Stan mi je u rasulu, ništa ne popravljam, jer se bojim da ću ostati bez ijednog dinara. Stalno sam kod kuće, ležim u krevetu i čekam da mi novi posao padne s neba.

Najradije bih dala otkaz, ali me strah budućnosti. Nemam ušteđevine ni drugu opciju. Nemam čak ni volje za traženjem drugog posla. Povukla sam se u sebe, nemam više ni energije za borbu. Padam i prije nego šta mi ljudi podmetnu nogu.

Biste li ikad bacili sve u vjetar i otišli u nesigurnu budućnost? Zamišljam kako odlazim iz ove zgrade i više nikad se ne vraćam. I to me ispunjava neopisivom srećom i mirom, kao da sve stvari napokon sjedaju na svoje mjesto. Kao da sam to napokon opet JA, a ne tužna, ružna i degradirana radnica.

Biste li ikad napravili nešto tako nepromišljeno?
Kliknite za proširenje...
Kako je plata dobra, a ne mozes imati ustedjevinu?
 
nisam najbolje shvatila u čemu je problem, osim što su kolege glupe, a šefica jos gluplja i što ne radiš posao za koji si se školovala, pošto je firma na početku probijanja na tržište.
plata je dobra, kažeš? sedi tu i šalji radne biografije gde god traže tvoju struku, probaj da od kolega nešto naučiš, pitaj da li treba nešto nekome da pomogneš, nemoj sedeti i čekati da ti posao iz snova padne sa neba. skoro svi školovani ljudi koje poznajem počeli su volontirajući, stažirajući, kuvajući kafe šefu ili kopirajući predmete. sve to spada u radno iskustvo i možeš da njime upotpuniš svoj CV.
ovaj..kako da ti kažem...život nije onakav kakvim nam se čini iz školske klupe i roditeljskog doma, više je onakav kakvog ga sami oblikujemo, u skladu sa podnebljem i okolnostima u kojima živimo.

ovo što se tebi dešava zove se životarenje, a to tako ne ide. bar ne doveka.

- - - - - - - - - -

i šta je nepromišljen čin u celoj priči? osim što ja kuckam odgovor sa dužnom ozbiljnošću, kakvu tema i zaslužuje?
 
razbijena:
Pozdrav! Moj trenutni život ne može se nazvati življenjem, nego životarenjem. Radim u poduzeću koje se ne bavi ničim opipljivim, prodaje nekakve usluge i probija se na tržište. Plaća je dobra i to je jedino šta valja. Od svega ostalog spopada me muka u želucu, od radnih kolega koji većinu vremena šute ili se svađaju ili tračaju, od šefice koja je oličenje gluposti i zavisti, od poslova koji se svode na spajanje papira klamericama i stavljanjem u ladicu te nešto malo kuckanja po kompjuteru... Ja sam već luda od svega toga, završila sam fakultet, a radim nekakve kurirske poslove i tako već par godina. Muka mi je kad dolazi jutro.

Vratila sam se s godišnjeg odmora i u još gorem sam stanju, nego kad sam otišla. Imam osjećaj kao da su ti mračnjaci još jučer bili pored mene. Probala sam naći drugi posao, ali ljudi mi se smiju kad čuju koje radno iskustvo sam stekla u usporedbi s mojim obrazovanjem. Niko me više ne doživljava ozbiljno.

Privatni život sam stavila na led, nikome ne pričam o poslu, ali vide da sam nesretna. Posežem za porocima, stalno sam nešto bolesna, depresivna, lijena. Stan mi je u rasulu, ništa ne popravljam, jer se bojim da ću ostati bez ijednog dinara. Stalno sam kod kuće, ležim u krevetu i čekam da mi novi posao padne s neba.

Najradije bih dala otkaz, ali me strah budućnosti. Nemam ušteđevine ni drugu opciju. Nemam čak ni volje za traženjem drugog posla. Povukla sam se u sebe, nemam više ni energije za borbu. Padam i prije nego šta mi ljudi podmetnu nogu.

Biste li ikad bacili sve u vjetar i otišli u nesigurnu budućnost? Zamišljam kako odlazim iz ove zgrade i više nikad se ne vraćam. I to me ispunjava neopisivom srećom i mirom, kao da sve stvari napokon sjedaju na svoje mjesto. Kao da sam to napokon opet JA, a ne tužna, ružna i degradirana radnica.

Biste li ikad napravili nešto tako nepromišljeno?
Kliknite za proširenje...

Kad imas dilemu, samo zazmuris i zamislis dva scenarija. Onaj koji te ispuni mirom i srecom, taj put treba da sledis, bez obzira koliko nerazuman bio u trenutku. Podrazumeva se da si spremna da se boris i radis za svetliju buducnost.Jedna se vrata zatvaraju a druga otvaraju. Ako stalno mislis sta je pametno i razumno, uvek ce se vrteti u zacaranom krugu i biti nezadovoljna posto pametnog resenja nema. Svaka odluka moze biti i najpametnija i najgluplja, samo vreme pokaze. Zato, nije to jedini posao i kad dodje do toga da utice na tvoje zdravlje, da si depresivna, nezadovoljna, bezi kud te noge nose. Nije vredno.
 
razbijena:
Pozdrav! Moj trenutni život ne može se nazvati življenjem, nego životarenjem. Radim u poduzeću koje se ne bavi ničim opipljivim, prodaje nekakve usluge i probija se na tržište. Plaća je dobra i to je jedino šta valja. Od svega ostalog spopada me muka u želucu, od radnih kolega koji većinu vremena šute ili se svađaju ili tračaju, od šefice koja je oličenje gluposti i zavisti, od poslova koji se svode na spajanje papira klamericama i stavljanjem u ladicu te nešto malo kuckanja po kompjuteru... Ja sam već luda od svega toga, završila sam fakultet, a radim nekakve kurirske poslove i tako već par godina. Muka mi je kad dolazi jutro.

Vratila sam se s godišnjeg odmora i u još gorem sam stanju, nego kad sam otišla. Imam osjećaj kao da su ti mračnjaci još jučer bili pored mene. Probala sam naći drugi posao, ali ljudi mi se smiju kad čuju koje radno iskustvo sam stekla u usporedbi s mojim obrazovanjem. Niko me više ne doživljava ozbiljno.

Privatni život sam stavila na led, nikome ne pričam o poslu, ali vide da sam nesretna. Posežem za porocima, stalno sam nešto bolesna, depresivna, lijena. Stan mi je u rasulu, ništa ne popravljam, jer se bojim da ću ostati bez ijednog dinara. Stalno sam kod kuće, ležim u krevetu i čekam da mi novi posao padne s neba.

Najradije bih dala otkaz, ali me strah budućnosti. Nemam ušteđevine ni drugu opciju. Nemam čak ni volje za traženjem drugog posla. Povukla sam se u sebe, nemam više ni energije za borbu. Padam i prije nego šta mi ljudi podmetnu nogu.

Biste li ikad bacili sve u vjetar i otišli u nesigurnu budućnost? Zamišljam kako odlazim iz ove zgrade i više nikad se ne vraćam. I to me ispunjava neopisivom srećom i mirom, kao da sve stvari napokon sjedaju na svoje mjesto. Kao da sam to napokon opet JA, a ne tužna, ružna i degradirana radnica.

Biste li ikad napravili nešto tako nepromišljeno?
Kliknite za proširenje...

Depresija, a da znas samo koliko bi oni koji imaju kancer ili neku drugu tesku bolest zeleli da budu na tvom mestu?:(

Medjutim ovakve stvari se desavaju uglavnom kod preosetljivih zena kada su nezadovoljne poslom i zivotom.
Sve i da nadjes drugi posao nemoj misliti da ne moze da bude gore.

Da li te maltretiraju na poslu ili ti se jednostavno ne svidjaju? Ako te maltretiraju moras naci nacin da odgovoris na to i izboris se, eventualno odes, a ako ne, onda ti moram reci da zivot nije bajka i "problematicno okruzene" je precesto svakodnevnica.

Tesko ti je da stavljas papire u fioku i kuckas nesto na kompu? Dobro je sto nisi otpustena, zamisli da moras da radis na rostilju po ovoj vrucini po celi dan.:sad2: Znaci ima i gore.

Moj savet bi ti bio da nadjes neki hobi umesto tih poroka koji bi te ispunjavao. Mozda neki borilacki sport, da malo naviknes da se boris.;)
 
Hvala na odgovorima. Moj život se pretvorio u rutinu s kojom se ne znam izboriti. Probala sam razne hobije, ljubila razne momke (da, i toga je bilo), sve ne bih li pobegla od svakodnevice i onog šta me čeka u osam ujutro.

Znam da zvuči nezahvalno, ali kad pogledam žene koje spavaju do podneva, mama im skuva ručak, malo odvedu dete u šetnju, a imaju bolji i kvalitetniji život od mene i priušte si više nego šta ja mogu za tu svoju platu, dođe mi da smesta ucmekam :)
 
razbijena:
Hvala na odgovorima. Moj život se pretvorio u rutinu s kojom se ne znam izboriti. Probala sam razne hobije, ljubila razne momke (da, i toga je bilo), sve ne bih li pobegla od svakodnevice i onog šta me čeka u osam ujutro.

Znam da zvuči nezahvalno, ali kad pogledam žene koje spavaju do podneva, mama im skuva ručak, malo odvedu dete u šetnju, a imaju bolji i kvalitetniji život od mene i priušte si više nego šta ja mogu za tu svoju platu, dođe mi da smesta ucmekam :)
Kliknite za proširenje...

nemoj da se ucmekas, udaj se dobro i eto ti resenja
a onda kad prodje malo, dodji da opet ovde pricamo o istim stvarima :)
 
Poslednja izmena:
Hvala, već šta sam ovde imala koga da me savetuje pomaže. Jest da ima nešto u pozitivi. Ma neću da se ubijem, to onako naričem, oću dovoljno da proživim da vidim rasplet (ni od filma ne odustajem pre toga). Jao, šta me ubija kad ljudi glume glumu pa zagrebeš malo kad ono jad i čemer, oni isti šta likuju kad ti kažeš da nemaš toliko da celu platu daš za nove cipele pa okolo loviš sponzora koji će da ih otplati. Ma ja sam jedna budala, al nije život kad se raduješ šta si uspeo kruva da se najedeš i da popiješ koju kafu gde svet dolazi
 
razbijena:
Hvala na odgovorima. Moj život se pretvorio u rutinu s kojom se ne znam izboriti. Probala sam razne hobije, ljubila razne momke (da, i toga je bilo), sve ne bih li pobegla od svakodnevice i onog šta me čeka u osam ujutro.

Znam da zvuči nezahvalno, ali kad pogledam žene koje spavaju do podneva, mama im skuva ručak, malo odvedu dete u šetnju, a imaju bolji i kvalitetniji život od mene i priušte si više nego šta ja mogu za tu svoju platu, dođe mi da smesta ucmekam :)
Kliknite za proširenje...

Problemi nece nestati ako bezis od njih. Kreni od depresije (stvari u tom stanju izgledaju xy puta gore nego sto zaista jesu).
 
Poslednja izmena:
razbijena:
Hvala na odgovorima. Moj život se pretvorio u rutinu s kojom se ne znam izboriti. Probala sam razne hobije, ljubila razne momke (da, i toga je bilo), sve ne bih li pobegla od svakodnevice i onog šta me čeka u osam ujutro.

Znam da zvuči nezahvalno, ali kad pogledam žene koje spavaju do podneva, mama im skuva ručak, malo odvedu dete u šetnju, a imaju bolji i kvalitetniji život od mene i priušte si više nego šta ja mogu za tu svoju platu, dođe mi da smesta ucmekam :)
Kliknite za proširenje...
Ko ti kaze da su one zadovoljne, a to bas i nije normalan zivot. Jako je tesko i nezahvlano uporedjivati svoj zivot sa tudjim zivotima.
Ako si zavrsila neki fakultet sa kojim mozes da radis i na drugom mestu ( inostranstvo) onda pocni da se raspitujes za neko radno mesto
u inostranstvu, ali veruj mi da nigde ne cvetaju ruze,, a ja licno mislim da svaki covek prolazi barem 5x u zivotu kroz ovakva stanja kao ti sada
 
razbijena:
Pozdrav! Moj trenutni život ne može se nazvati življenjem, nego životarenjem. Radim u poduzeću koje se ne bavi ničim opipljivim, prodaje nekakve usluge i probija se na tržište. Plaća je dobra i to je jedino šta valja. Od svega ostalog spopada me muka u želucu, od radnih kolega koji većinu vremena šute ili se svađaju ili tračaju, od šefice koja je oličenje gluposti i zavisti, od poslova koji se svode na spajanje papira klamericama i stavljanjem u ladicu te nešto malo kuckanja po kompjuteru... Ja sam već luda od svega toga, završila sam fakultet, a radim nekakve kurirske poslove i tako već par godina. Muka mi je kad dolazi jutro.

Vratila sam se s godišnjeg odmora i u još gorem sam stanju, nego kad sam otišla. Imam osjećaj kao da su ti mračnjaci još jučer bili pored mene. Probala sam naći drugi posao, ali ljudi mi se smiju kad čuju koje radno iskustvo sam stekla u usporedbi s mojim obrazovanjem. Niko me više ne doživljava ozbiljno.

Privatni život sam stavila na led, nikome ne pričam o poslu, ali vide da sam nesretna. Posežem za porocima, stalno sam nešto bolesna, depresivna, lijena. Stan mi je u rasulu, ništa ne popravljam, jer se bojim da ću ostati bez ijednog dinara. Stalno sam kod kuće, ležim u krevetu i čekam da mi novi posao padne s neba.

Najradije bih dala otkaz, ali me strah budućnosti. Nemam ušteđevine ni drugu opciju. Nemam čak ni volje za traženjem drugog posla. Povukla sam se u sebe, nemam više ni energije za borbu. Padam i prije nego šta mi ljudi podmetnu nogu.

Biste li ikad bacili sve u vjetar i otišli u nesigurnu budućnost? Zamišljam kako odlazim iz ove zgrade i više nikad se ne vraćam. I to me ispunjava neopisivom srećom i mirom, kao da sve stvari napokon sjedaju na svoje mjesto. Kao da sam to napokon opet JA, a ne tužna, ružna i degradirana radnica.

Biste li ikad napravili nešto tako nepromišljeno?
Kliknite za proširenje...

slično ko kod mene :/
neam pojma...treba muda za to, ja ih nisam imo i sad se kajem
 
razbijena:
Hvala na odgovorima. Moj život se pretvorio u rutinu s kojom se ne znam izboriti. Probala sam razne hobije, ljubila razne momke (da, i toga je bilo), sve ne bih li pobegla od svakodnevice i onog šta me čeka u osam ujutro.

Znam da zvuči nezahvalno, ali kad pogledam žene koje spavaju do podneva, mama im skuva ručak, malo odvedu dete u šetnju, a imaju bolji i kvalitetniji život od mene i priušte si više nego šta ja mogu za tu svoju platu, dođe mi da smesta ucmekam :)
Kliknite za proširenje...

Vidis, ako vec uporedjujes svoj zivot sa necijim ovakvim, mogu ti reci da je tvoj kvalitetniji. Zar ti ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo to sto radis i zaradjujes za sebe, ne zavisis ni od koga, ne vuces nikog za rukav da ti da dinar. A i ne znam bas za ovo spavanje do podne, tesko da neko sa detetom spava do podne, nit je to imalo jednostavan posao. Zar bi zaista volela da zivis sa mamom i cekas kad ce ona da ti skuva rucak? Zasto mislis da bi tada bila srecna? Sto se posla tice, pa najveci broj ljudi ne radi ono sto voli. Radi tu gde si i uporedo trazi nesto drugo. Ja sam na primer uradila tako. A ako stvarno mislis da si u depresiji, pa idi kod psihijatra, zato postoje, porazgovaraj, neka ti neko strucno lice da misljenje. Ne mozes sama sebi postaviti dijagnozu (koju ljudi vrlo lako postavljaju sebi, a koja nije ni najmanje naivna).
 
razbijena:
Pozdrav! Moj trenutni život ne može se nazvati življenjem, nego životarenjem. Radim u poduzeću koje se ne bavi ničim opipljivim, prodaje nekakve usluge i probija se na tržište. Plaća je dobra i to je jedino šta valja. Od svega ostalog spopada me muka u želucu, od radnih kolega koji većinu vremena šute ili se svađaju ili tračaju, od šefice koja je oličenje gluposti i zavisti, od poslova koji se svode na spajanje papira klamericama i stavljanjem u ladicu te nešto malo kuckanja po kompjuteru... Ja sam već luda od svega toga, završila sam fakultet, a radim nekakve kurirske poslove i tako već par godina. Muka mi je kad dolazi jutro.

Vratila sam se s godišnjeg odmora i u još gorem sam stanju, nego kad sam otišla. Imam osjećaj kao da su ti mračnjaci još jučer bili pored mene. Probala sam naći drugi posao, ali ljudi mi se smiju kad čuju koje radno iskustvo sam stekla u usporedbi s mojim obrazovanjem. Niko me više ne doživljava ozbiljno.

Privatni život sam stavila na led, nikome ne pričam o poslu, ali vide da sam nesretna. Posežem za porocima, stalno sam nešto bolesna, depresivna, lijena. Stan mi je u rasulu, ništa ne popravljam, jer se bojim da ću ostati bez ijednog dinara. Stalno sam kod kuće, ležim u krevetu i čekam da mi novi posao padne s neba.

Najradije bih dala otkaz, ali me strah budućnosti. Nemam ušteđevine ni drugu opciju. Nemam čak ni volje za traženjem drugog posla. Povukla sam se u sebe, nemam više ni energije za borbu. Padam i prije nego šta mi ljudi podmetnu nogu.

Biste li ikad bacili sve u vjetar i otišli u nesigurnu budućnost? Zamišljam kako odlazim iz ove zgrade i više nikad se ne vraćam. I to me ispunjava neopisivom srećom i mirom, kao da sve stvari napokon sjedaju na svoje mjesto. Kao da sam to napokon opet JA, a ne tužna, ružna i degradirana radnica.

Biste li ikad napravili nešto tako nepromišljeno?
Kliknite za proširenje...
Ja bih rekla da si ti svekoliko nezadovoljna svojim životom, a da si krivca našla u poslu kojim nisi zadovoljna, pa ti se čini da bi sve krenulo nabolje (i taj privatni život, i ta ušteđevina koju nemaš, i ta lenjost, depresivnost i ležanje u krevetu) sa novim poslom.

Može biti, a ne mora da znači.

Za početak, probaj da isključiš mogućnost da si faktor glavni nezadovoljstva svojim životom upravo ti.
Dakle, potrudi se da osmisliš i upotpuniš svoje slobodno vreme kog očigledno imaš, jer si za kvalitet svog slobodnog vremena odgovorna isključivo sama.
Dalje, probaj da se okružiš ljudima koji su ti bliski i sa kojima si bliska (pišeš da se povlačiš u sebe) ili pokušaj da poradiš na problemu bliskosti, ukoliko je to problem (ljubovanje o kojem pišeš je i te kako moguće i bez bliskosti, a što je manje ima, to je odnos prazniji i osećaj koji ostavlja je tuplji).
Ako tvoj osećaj beznadežnosti i depresije krene da raste uprkos svemu, idi kod psihijatra, da isključiš postojanje eventualne depresije koja se, ako postoji, leči.
I na kraju svega, nakon što isključiš potencijalnu depresiju, potencijalnu sopstvenu nemaštovitost u osmišljavanju slobodnog vremena, potencijalnu nesposobnost da izvučeš najbolje od onog što ti se pruža, potencijalnu nesposobnost da ostvariš intimne i bliske kontakte sa svojom okolinom i unaprediš, obogatiš i oplemeniš svoj život i krozt druge ljude, onda ti ostaje posao.

Ne bih da dodajem da bi velika većina ljudi imala rešene skoro sve svoje probleme kada bi imali platu za koju bi mogli reći da je dobra - ne bih dodajem, jer pretpostavljam da ti to u ovom trenutku ništa ne znači. Ali ipak, utefteriši tu informaciju negde u glavi, jer će ti možda jednom značiti.
 
Njoj pre svega fali osmeh :lol: neko da je razume i bude podrska :flert: predugo je u tome :aha: a taj nacin zivota ne podnosi mrzi svoj posao koji je dosadan verovatno i ljudi na poslu su nezanimljivi za njen nivo :manikir:

Ona zeli posao koji voli da radi :aha: koji je ne smara i ne radi na silu nego zato sto joj prija i fali joj bolje drustvo na poslu da je nasmeje ucini da dan prodje brze i lakse .... :)

I jedan Laptop za online mazenje kad posao postane stresan :rumenka:

i neki lik da je pokupi nakon posla i odvede na rucak zatim :per: i :heart:

Malo se zezam ali to je to :cool:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top