.
Sada kada se to sve medju nama završilo,često se zapitam šta nas je toliko dugo držalo za opipljivi osećaj sreće?
Nakon što smo priveli kraju krvavi emotivni rat i nevoljno potpisali kapitulaciju,želim da naslikam realni portret našeg komplikovanog odnosa.
Možda ću uspeti da objasnim zašto nismo mogli da trajemo udvoje...
Da li si ikada imao onaj čudni,odnekud poznati osećaj koji te je svesno nagonio da kažeš: ovde sam već bio,ovde mi je sve poznato....i miris i ukus i boje.
I pitaš se:da li sam ovako nešto naslutio u snovidjenju ili možda nosim u sebi nesvesnu sliku,staru možda i čitav milenijum,misteriozno utisnutu u svoj genetski kod?
Zašto mi je sve ovo poznato,pitaš sebe...ovaj prostor u kome živimo i mi koji se "prepoznajemo",jer smo reči i čitave rečeničke njihove konstrukcije davno već čuli.
One se u ovoj stvarnosti javljaju kao misteriozno izgubljeni eho....
I tako,imam osećaj da sve oko nas ponovo dodirujem,na isti način i sa istim doživljajem,kao da sebe iznutra iznova dotičem.
I osećam,onda,kako u meni pulsiraju damari krvotoka neke daleke žene koja već hiljadama godinama naseljava nova tela.
Ona živi u vanvremenu,ciklično prelazi iz veka u vek,ispunjavajući misiji onoga što joj je odredjeno.
Stalno je u potrazi za ciljem svog postojanja,koji se čini nedostižnim....kao da joj traženo uporno izmiče.
Sudbina,karma,,volja živog Boga lično,šta već...to vuče konce njenog upornog seljenja iz duše u dušu.
I kad poveruješ u takvo šta,ideš dalje i više ne tražiš odgovor.
Poveruješ i nesvesno se predaš osećaju da nije to ono pravo...i nastavljaš dalje.
Možda to izgleda kao laka predaja...ali,instiktivno slediš taj svoj osećaj.
Pešice,na konju,u kočijama,u cepelinu,taksiju,avionu....zavisno od toga koji je već vek u pitanju.
Odlaziš ponovo sa zabeleženim razočarenjem da to nije ona duša čiji otisak kao lični arhetip nosiš u sopstvenom srcu.
Pred tobom je neko za koga si siguran da ga odnekud znaš,jer su reči koje čuješ i oči koje posmatraš već vidjene....ipak odustaješ od "dežavi" opsene i odlaziš niz novi trnovit put.
Poznaješ li ovakvo šta,veruješ li u postojanje karme,dragi moj?
Možda jedino ona može da objasni nepoznato u nama,da možda pruži odgovor na pitanje zašto smo imali osećaj da smo bili srećni u jednom vremenu?
A možda nas karma navodi da je onaj naš autentični osećaj ljubavi,dar Tvorca lično,potrebno da u pamćenju zauvek sačuvamo.
Možda želi da nas,obostrano zasluženim porazom,upozori da se ponovo ne razmimoidjemo kada dodje do našeg novog susreta,u nekom od sledećih vekova...
.....
Sada kada se to sve medju nama završilo,često se zapitam šta nas je toliko dugo držalo za opipljivi osećaj sreće?
Nakon što smo priveli kraju krvavi emotivni rat i nevoljno potpisali kapitulaciju,želim da naslikam realni portret našeg komplikovanog odnosa.
Možda ću uspeti da objasnim zašto nismo mogli da trajemo udvoje...
Da li si ikada imao onaj čudni,odnekud poznati osećaj koji te je svesno nagonio da kažeš: ovde sam već bio,ovde mi je sve poznato....i miris i ukus i boje.
I pitaš se:da li sam ovako nešto naslutio u snovidjenju ili možda nosim u sebi nesvesnu sliku,staru možda i čitav milenijum,misteriozno utisnutu u svoj genetski kod?
Zašto mi je sve ovo poznato,pitaš sebe...ovaj prostor u kome živimo i mi koji se "prepoznajemo",jer smo reči i čitave rečeničke njihove konstrukcije davno već čuli.
One se u ovoj stvarnosti javljaju kao misteriozno izgubljeni eho....
I tako,imam osećaj da sve oko nas ponovo dodirujem,na isti način i sa istim doživljajem,kao da sebe iznutra iznova dotičem.
I osećam,onda,kako u meni pulsiraju damari krvotoka neke daleke žene koja već hiljadama godinama naseljava nova tela.
Ona živi u vanvremenu,ciklično prelazi iz veka u vek,ispunjavajući misiji onoga što joj je odredjeno.
Stalno je u potrazi za ciljem svog postojanja,koji se čini nedostižnim....kao da joj traženo uporno izmiče.
Sudbina,karma,,volja živog Boga lično,šta već...to vuče konce njenog upornog seljenja iz duše u dušu.
I kad poveruješ u takvo šta,ideš dalje i više ne tražiš odgovor.
Poveruješ i nesvesno se predaš osećaju da nije to ono pravo...i nastavljaš dalje.
Možda to izgleda kao laka predaja...ali,instiktivno slediš taj svoj osećaj.
Pešice,na konju,u kočijama,u cepelinu,taksiju,avionu....zavisno od toga koji je već vek u pitanju.
Odlaziš ponovo sa zabeleženim razočarenjem da to nije ona duša čiji otisak kao lični arhetip nosiš u sopstvenom srcu.
Pred tobom je neko za koga si siguran da ga odnekud znaš,jer su reči koje čuješ i oči koje posmatraš već vidjene....ipak odustaješ od "dežavi" opsene i odlaziš niz novi trnovit put.
Poznaješ li ovakvo šta,veruješ li u postojanje karme,dragi moj?
Možda jedino ona može da objasni nepoznato u nama,da možda pruži odgovor na pitanje zašto smo imali osećaj da smo bili srećni u jednom vremenu?
A možda nas karma navodi da je onaj naš autentični osećaj ljubavi,dar Tvorca lično,potrebno da u pamćenju zauvek sačuvamo.
Možda želi da nas,obostrano zasluženim porazom,upozori da se ponovo ne razmimoidjemo kada dodje do našeg novog susreta,u nekom od sledećih vekova...
.....
...da stvarnost obojimo crveno (na radost)?
) ruža možeš da nosiš na obrazu kao ratni trofej...
