Plamen se širi, gutajući zidove koje smo gradili rukama punim nade. Svaki plamičak je kao zver
koja proždire uspomene - fotografije na policama, miris drveta koje je nekada bilo dom, zvuk smeha
koji je odjekivao hodnicima. Sada je sve to samo pepeo u vazduhu.
Stojimo nemoćni, kao figure u nekoj grotesknoj predstavi. Ruke su nam prazne, oči su suve od suza
koje su presušile. Pokušavamo da se setimo kako je sve počelo - da li je to bio samo iskra, nepažnja,
ili nešto što nismo mogli kontrolisati? Ali odgovori su besmisleni. Plamen ne mari za naše razloge.
Vatra nije samo fizička. Ona je simbol svega što smo izgubili, svega što nismo uspeli da sačuvamo.
Svaki udar vetra donosi miris spaljenih snova, dok se nebo iznad nas pretvara u crnu zavesu. Ljudi
prolaze, gledaju, ali niko ne prilazi. Njihovi su pogledi puni sažaljenja i straha - kao da se boje da će
i njihova kuća biti sledeća.
I dok stojimo, dok gledamo kako se krov urušava, shvatamo strašnu istinu: ovo nije samo kuća. Ovo
je deo nas. Svaki plamen koji se uzdiže ka nebu nosi deo naše duše, deo naše prošlosti, deo svega
što smo ikada voleli. I nema povratka. Nema obnove. Nema srećnog kraja.
Ostajemo tu, dok poslednji zid pada, dok poslednji plamičak nestaje u noći. Ostajemo tu, nemoćni,
prazni, izgubljeni.
Jeste nepodnošljivo gledati kako nam gori kuća - ali još je nepodnošljivije shvatiti da je sve što smo
imali sada samo pepeo...