Imala sam sedam i po godina. On deset. Ljubav. Prava. Jedina.
U dvorištu škole me je pogledao kao da zna šta će biti pre nego što se desi. A onda… Švajcarska.
Rekao je da će pisati. I jeste. Sitnim, pažljivim rukopisom, slovima što su još mjerila krivinu po šablonu.
Primila sam to pismo. Ružičasta kovertica, zalepljena pažnjom, mirisala je na grožđice i Nestlé.
Ali nisam ga otvorila. Nisam htela. Bila sam srećna što postoji. Što mi je pisao.
Da sam ga otvorila, možda bih saznala da je rekao samo “Zdravo.” A možda i da me voli. Možda da ima novu. Možda je pogrešno napisao moje ime. A možda… ništa od toga.
I zato i dan-danas to pismo stoji. Na polici. U kutiji s lastišem, između školskog spomenara i školjke iz Pefkohorija.
Zar nije tako lepše?
Da ljubav ostane u pretpostavci.
U snu.
U čuvanju mogućnosti.
Otvorila sam mnogo računa.
Pisma – nikad.
I to mi je, iskreno, najzdraviji odnos koji sam imala.
U dvorištu škole me je pogledao kao da zna šta će biti pre nego što se desi. A onda… Švajcarska.
Rekao je da će pisati. I jeste. Sitnim, pažljivim rukopisom, slovima što su još mjerila krivinu po šablonu.
Primila sam to pismo. Ružičasta kovertica, zalepljena pažnjom, mirisala je na grožđice i Nestlé.
Ali nisam ga otvorila. Nisam htela. Bila sam srećna što postoji. Što mi je pisao.
Da sam ga otvorila, možda bih saznala da je rekao samo “Zdravo.” A možda i da me voli. Možda da ima novu. Možda je pogrešno napisao moje ime. A možda… ništa od toga.
I zato i dan-danas to pismo stoji. Na polici. U kutiji s lastišem, između školskog spomenara i školjke iz Pefkohorija.
Zar nije tako lepše?
Da ljubav ostane u pretpostavci.
U snu.
U čuvanju mogućnosti.
Otvorila sam mnogo računa.
Pisma – nikad.
