Neoprostivi greh
----------------------
Bilo je to u rano popodne, odmah posle ručanica, vulkanski-vrelog, kao što i obično biva između ilindanske i petrovdanske žege kada uzavre krvca u žilama, avgustovskog dana kada sam pokušavao da se malkice razladim i dušu razjadim u okrilju po memli zaudarajuće, samotno-vrišteće i mračno-promajne manastirske ćelije.
Već sam se bio malo smrio, samog sebe odjadio, opelo samom sebi izvršio i totalno prepustio toku te nabujale reke ponornice i kandžama zle moje sudbine. Nekoliko meseci pre toga primio sam monaški postrig i svešteničku hirotoniju. Odmah posle toga moj dotadašnji manastirski sabrat, duhovnik i nastojatelj manastira Liplje, o. jeromonah Vitalije (Ignjatović), je dobio kanonski odpust od banjalučkog vladike, dr Andrej (Frušić) i otišao u jedan od manastira kod Valjeva.
Ostao sam sam, samcijat. Ta samoća mi je prijala, jer sam bio slobodan kao ptica, ali ona slomljenih krila koja nije imala snage, a ni kuda, kako i kome, da bi poletela i odletela daleko, što pre i što dalje, u nepovratiju od te svoje, drhtavo-ćuteće, zle i prebolne sudbine. Da, mnogo puta me je upravo štrecnula, direktno u srce i gadno-boleće, telo-kruteća i misli-žežeće, pomisao ta - zavideo sam, onako pomalo-strepeće, bojeće i drhteće, onoj tužnoj `tici trnuljčici, koju su njena braća, isto kao što su to meni upriličili moja sabraća iz bogoslovije i banjalučke eperhije – izgnali su me iz doma moga rođenoga, ognjišta ugašenoga i grobišta zakorovljenoga, oterala daleko od rodnog joj gnezda, samo zato što je bila lepša, dobronamernija i milozvučnija od njih. Jer ta ptica mila imala je krila i mogla je da odleti u onu nedođiju vrletnu, opaku i preku, u njoj pronađe za srce probodljivi trn, skrati taj svoj život crn, ali i ispeva najlepšu pesmu od koje su i nebesa zaridala, sunce se pomračilo i zemlja zatresla.
Okružen, sa svih strana, debelim knjižurinama, apsolunom, onom pravom grobnom, tišinom i opijen memlivim vonjem tih knjiga starodavnih pokušao sam da odagnam misli na nju, moju Vericu – nezaboravnu i iz misli, tela, duše i srca neizbrisivu, večnu moju ljubovicu.
Nisam imao mantiju na sebi, osećao sam je kao okove i jedva sam čekao da je skinem i dušom danem. Bio sam u nekakvom, bleštavo-belim, sportskom šorcu i isto takvoj, vrišteće-beloj, majici. Taj kontrast – kao moja tuga crne mantije i kao anđeoskih krila odraz beline moje sportske odeće – me je smirivao, jer upravo u duši sam bio tako raspolućen – crninom su me obavijali, stezali i davili, ali u duši sam kao anđeo beo.
Upravo sam, po ko zna koji put, dočitavao nekakvu rusku liturgiku, makslimalno predano, to mi je bilo jedino zadovoljstvo, sam se pripremao za onu najelitniju rusku duhovnu akademiju u koju sam trebao da odem za nepun mesec, kada je to moje, zadubljivo-čežnjivo, zadovoljstvo poremetilo zvono na mom manstirskom konaku.
Nisam imao vremena ni da obučem mantiju, a u moju manstirsku ćeliju je banula ona – Bilja, dvadesetogodišnja moja parohijanka koja me je svakodnevno sablažnjavala, dušu na pamuk vadila i srce mi sladila, prilikom bogosluženja svojim izazovno-vabljivim osmehom.
Izbegavao sam je, znajući da će, ako joj dopustim da mi se previše približi, neću moći iskušenjima da odolim. Birajućim rečima, onako svešteničko-umilnim, pokušavao sam da je zadržim na vratima i što pre udaljim od sebe, no ona se nije previše osvrtala na to – sela je tu, na taj rasklimani kanabe pokraj mene, uzdahnula, dunula u svoj preslatki, nebesko plavi, čuperak na glavi i zacvrkutala, zovljivo i izazovljivo da zovljivije, izazovljivije i telomilovije ne može da bude:
“Oče Stefane, (tako mi je bilo monaško ime) počinila sam veliki greh i došla sam da Vam ga ispovidim i da se posle, bar malo, smirim.”
“Dobro došla, sestro!” – rekoh joj ja, posle malog oklevanja, i nastavih – “Dozvoli mi da obučem mantiju i onda ćemo zajedno poći u crkvu. Tamo ćeš mi se ispoviditi, ja ću tvoj greh na sebe preuzeti i zamoliti Gospoda da oprosti i tebi i meni”
“Ma, nema potrebe, oče Stefane, da Vam remetim ono što ste za danas zamislili da činite – ja ću Vam reći šta sam pogrešila, a Vi ćete me savetovati šta mi je dalje činiti kako bih pronašla smiraj u duši i mir u snovima “ – reče mi Bilja, prebaci nogu preko noge i obli me tako slatkim osmehom da sam zadrhtao od nekakve neopisive, bukteće-titrave, miline .
“Dobro, sestro, ako je tako spreman sam da te saslušam i svoj ti savet dam” – rekoh joj ja i pobojah se tog svog, zamuckujuće-lelujavog, glasa.
“Oče Stefane, već nekoliko meseci sam u ljubavnoj vezi, onoj telesnoj i grešnoj, sa jednim čovekom”– reče mi ta preslatka devojka, ali na njenom licu ne primetih titraj kajanja zbog tog njenog greha što još više razbukta vulkan u mojim grudima.
“Dobro, setsro” – pokušavah da smirim nju, a još više sebe – “ljubav između čoveka i žene nije greh”, no taman kada sam pokušao da joj to obrazložim i taj njen greh smirim i razblažim ona me prekide i gledajući me direktno u oči, izazovno – izazovnije nego li i jedna devojka pre nje, nastavi:
“Ali, oče, među smrtnim gresima su i oni strašni, najstrašniji, “blud” i “preljuba” !?”, no odmah prekinuh je, kašljucnuh i ne gledajući je nastavih:
“Ma, pusti ti šta o gresima govore polupismene jade ….Blud je, to je staroslovenska reč za krv, incest ((lat. Incéstus - krvoskrunstvo, krvosramnost, rodoskrunstvo; seksualni odnos među najbližim srodnicima po krvi i duši), a preljuba opsesija – to je ono kada se zaćorkaš i nekoga i to te sputava da trezveno razmišljaš, izgubiš kreativnost i ljubav pretvoriš u bol, patnju i svakoliku muku …”
“Oh, oče, sada mi je malo lakše, ali ja sam učinula još veći greh – imam seksulni odnos sa oženjenim čovekom “- reče mi Bilja i još vragolastije se u mene zagleda.
“Dobro, sestro, svi smo mi ljudi pod kožom i nekada naši iskušenjima ne možemo odoleti. Nije to moralno i lepo, kakav je to jadan i gadan čovek koji pored svoje ljubljene žene ima kontakt i sa drugom ženom, ali to je nemoralno i neoprostivo sa njegove strane, ali i ti moraš ubuduće gledati da ti se to ne ponovi, jer ućeš u velike životne probleme “ – opet ću ja smireno i utešljivo.
“Joj, oče Stefane, ali moj greh nije počinjen sa običnim čovekom – seksualni odnos, već nekoliko meseci, imam sa jednim popom” – izusti Bilja, a moja želja da je što pre okusim i sam mnogo pogrešim se još više razbukta.
“Koji je taj nesrećnik i nemoralnik !?” – strogo, onako roditeljski zastrašljivo, upitah je ja.
“Oče, popa Ostoja iz Maslovara mi probleme stvara i srce razara “ – promuca Bilja, ali ne kajajuće, veće želeće da joj se taj greh upravo tu i sada ponovi”
“Oh, taj jebivetar” – baš to i tako mi izleti iz usta – “Poznajem Ostoju Vukovića. Uvek je bio deran, zveran i neveran . Jedno vreme, mada je on nešto stariji od mene i tri godine je pre mene izašao iz Sr. Karlovačke bogoslovije, smo bili sabraća u bogosloviji. Ako to, sestro, činiš sa njim onda je to onaj pravi, pravcati, greh neoprostivi. Ne smeš, bre, pored živoga mene da tražiš ljubavnika iz druge parohije …”
Posle toga Bilja mi se primače, u, drhtavo-želeće, krilo mi sede, naše okice se, umilno-cakleće, počeše da glede i bi ono što biti morade – telašcadi naša počeše da se međusobno glade i slade …
Ma, znam da i to bi onaj greh neoprostivi, no čiji nije više važno – Bilju sam posle toga nekoliko meseci svakodnevno ljubovis`o snažno, a to mi bi, i tada i sada, jedino važno …
Krstan Đ. Kovjenić
----------------------
Bilo je to u rano popodne, odmah posle ručanica, vulkanski-vrelog, kao što i obično biva između ilindanske i petrovdanske žege kada uzavre krvca u žilama, avgustovskog dana kada sam pokušavao da se malkice razladim i dušu razjadim u okrilju po memli zaudarajuće, samotno-vrišteće i mračno-promajne manastirske ćelije.
Već sam se bio malo smrio, samog sebe odjadio, opelo samom sebi izvršio i totalno prepustio toku te nabujale reke ponornice i kandžama zle moje sudbine. Nekoliko meseci pre toga primio sam monaški postrig i svešteničku hirotoniju. Odmah posle toga moj dotadašnji manastirski sabrat, duhovnik i nastojatelj manastira Liplje, o. jeromonah Vitalije (Ignjatović), je dobio kanonski odpust od banjalučkog vladike, dr Andrej (Frušić) i otišao u jedan od manastira kod Valjeva.
Ostao sam sam, samcijat. Ta samoća mi je prijala, jer sam bio slobodan kao ptica, ali ona slomljenih krila koja nije imala snage, a ni kuda, kako i kome, da bi poletela i odletela daleko, što pre i što dalje, u nepovratiju od te svoje, drhtavo-ćuteće, zle i prebolne sudbine. Da, mnogo puta me je upravo štrecnula, direktno u srce i gadno-boleće, telo-kruteća i misli-žežeće, pomisao ta - zavideo sam, onako pomalo-strepeće, bojeće i drhteće, onoj tužnoj `tici trnuljčici, koju su njena braća, isto kao što su to meni upriličili moja sabraća iz bogoslovije i banjalučke eperhije – izgnali su me iz doma moga rođenoga, ognjišta ugašenoga i grobišta zakorovljenoga, oterala daleko od rodnog joj gnezda, samo zato što je bila lepša, dobronamernija i milozvučnija od njih. Jer ta ptica mila imala je krila i mogla je da odleti u onu nedođiju vrletnu, opaku i preku, u njoj pronađe za srce probodljivi trn, skrati taj svoj život crn, ali i ispeva najlepšu pesmu od koje su i nebesa zaridala, sunce se pomračilo i zemlja zatresla.
Okružen, sa svih strana, debelim knjižurinama, apsolunom, onom pravom grobnom, tišinom i opijen memlivim vonjem tih knjiga starodavnih pokušao sam da odagnam misli na nju, moju Vericu – nezaboravnu i iz misli, tela, duše i srca neizbrisivu, večnu moju ljubovicu.
Nisam imao mantiju na sebi, osećao sam je kao okove i jedva sam čekao da je skinem i dušom danem. Bio sam u nekakvom, bleštavo-belim, sportskom šorcu i isto takvoj, vrišteće-beloj, majici. Taj kontrast – kao moja tuga crne mantije i kao anđeoskih krila odraz beline moje sportske odeće – me je smirivao, jer upravo u duši sam bio tako raspolućen – crninom su me obavijali, stezali i davili, ali u duši sam kao anđeo beo.
Upravo sam, po ko zna koji put, dočitavao nekakvu rusku liturgiku, makslimalno predano, to mi je bilo jedino zadovoljstvo, sam se pripremao za onu najelitniju rusku duhovnu akademiju u koju sam trebao da odem za nepun mesec, kada je to moje, zadubljivo-čežnjivo, zadovoljstvo poremetilo zvono na mom manstirskom konaku.
Nisam imao vremena ni da obučem mantiju, a u moju manstirsku ćeliju je banula ona – Bilja, dvadesetogodišnja moja parohijanka koja me je svakodnevno sablažnjavala, dušu na pamuk vadila i srce mi sladila, prilikom bogosluženja svojim izazovno-vabljivim osmehom.
Izbegavao sam je, znajući da će, ako joj dopustim da mi se previše približi, neću moći iskušenjima da odolim. Birajućim rečima, onako svešteničko-umilnim, pokušavao sam da je zadržim na vratima i što pre udaljim od sebe, no ona se nije previše osvrtala na to – sela je tu, na taj rasklimani kanabe pokraj mene, uzdahnula, dunula u svoj preslatki, nebesko plavi, čuperak na glavi i zacvrkutala, zovljivo i izazovljivo da zovljivije, izazovljivije i telomilovije ne može da bude:
“Oče Stefane, (tako mi je bilo monaško ime) počinila sam veliki greh i došla sam da Vam ga ispovidim i da se posle, bar malo, smirim.”
“Dobro došla, sestro!” – rekoh joj ja, posle malog oklevanja, i nastavih – “Dozvoli mi da obučem mantiju i onda ćemo zajedno poći u crkvu. Tamo ćeš mi se ispoviditi, ja ću tvoj greh na sebe preuzeti i zamoliti Gospoda da oprosti i tebi i meni”
“Ma, nema potrebe, oče Stefane, da Vam remetim ono što ste za danas zamislili da činite – ja ću Vam reći šta sam pogrešila, a Vi ćete me savetovati šta mi je dalje činiti kako bih pronašla smiraj u duši i mir u snovima “ – reče mi Bilja, prebaci nogu preko noge i obli me tako slatkim osmehom da sam zadrhtao od nekakve neopisive, bukteće-titrave, miline .
“Dobro, sestro, ako je tako spreman sam da te saslušam i svoj ti savet dam” – rekoh joj ja i pobojah se tog svog, zamuckujuće-lelujavog, glasa.
“Oče Stefane, već nekoliko meseci sam u ljubavnoj vezi, onoj telesnoj i grešnoj, sa jednim čovekom”– reče mi ta preslatka devojka, ali na njenom licu ne primetih titraj kajanja zbog tog njenog greha što još više razbukta vulkan u mojim grudima.
“Dobro, setsro” – pokušavah da smirim nju, a još više sebe – “ljubav između čoveka i žene nije greh”, no taman kada sam pokušao da joj to obrazložim i taj njen greh smirim i razblažim ona me prekide i gledajući me direktno u oči, izazovno – izazovnije nego li i jedna devojka pre nje, nastavi:
“Ali, oče, među smrtnim gresima su i oni strašni, najstrašniji, “blud” i “preljuba” !?”, no odmah prekinuh je, kašljucnuh i ne gledajući je nastavih:
“Ma, pusti ti šta o gresima govore polupismene jade ….Blud je, to je staroslovenska reč za krv, incest ((lat. Incéstus - krvoskrunstvo, krvosramnost, rodoskrunstvo; seksualni odnos među najbližim srodnicima po krvi i duši), a preljuba opsesija – to je ono kada se zaćorkaš i nekoga i to te sputava da trezveno razmišljaš, izgubiš kreativnost i ljubav pretvoriš u bol, patnju i svakoliku muku …”
“Oh, oče, sada mi je malo lakše, ali ja sam učinula još veći greh – imam seksulni odnos sa oženjenim čovekom “- reče mi Bilja i još vragolastije se u mene zagleda.
“Dobro, sestro, svi smo mi ljudi pod kožom i nekada naši iskušenjima ne možemo odoleti. Nije to moralno i lepo, kakav je to jadan i gadan čovek koji pored svoje ljubljene žene ima kontakt i sa drugom ženom, ali to je nemoralno i neoprostivo sa njegove strane, ali i ti moraš ubuduće gledati da ti se to ne ponovi, jer ućeš u velike životne probleme “ – opet ću ja smireno i utešljivo.
“Joj, oče Stefane, ali moj greh nije počinjen sa običnim čovekom – seksualni odnos, već nekoliko meseci, imam sa jednim popom” – izusti Bilja, a moja želja da je što pre okusim i sam mnogo pogrešim se još više razbukta.
“Koji je taj nesrećnik i nemoralnik !?” – strogo, onako roditeljski zastrašljivo, upitah je ja.
“Oče, popa Ostoja iz Maslovara mi probleme stvara i srce razara “ – promuca Bilja, ali ne kajajuće, veće želeće da joj se taj greh upravo tu i sada ponovi”
“Oh, taj jebivetar” – baš to i tako mi izleti iz usta – “Poznajem Ostoju Vukovića. Uvek je bio deran, zveran i neveran . Jedno vreme, mada je on nešto stariji od mene i tri godine je pre mene izašao iz Sr. Karlovačke bogoslovije, smo bili sabraća u bogosloviji. Ako to, sestro, činiš sa njim onda je to onaj pravi, pravcati, greh neoprostivi. Ne smeš, bre, pored živoga mene da tražiš ljubavnika iz druge parohije …”
Posle toga Bilja mi se primače, u, drhtavo-želeće, krilo mi sede, naše okice se, umilno-cakleće, počeše da glede i bi ono što biti morade – telašcadi naša počeše da se međusobno glade i slade …
Ma, znam da i to bi onaj greh neoprostivi, no čiji nije više važno – Bilju sam posle toga nekoliko meseci svakodnevno ljubovis`o snažno, a to mi bi, i tada i sada, jedino važno …
Krstan Đ. Kovjenić