Куда ме водиш тако насмејан, својим причама,
док се сенке издужују крај ватре,
крај које деца опаљена жаром по образима, шћућурена,
очију сјајних као црни облуци потока
што тече крај мог села, седе,
огрнута звездама прснулим по небу
као топло млеко из вимена кобиле?
Повлачим испреплетале крајеве своје прегаче
до чланака, усхићена, занета белином твојих зуба
што се заривају у моје срце раскидајући стварност као вучји,
као у грлу кошуте ухваћене на појилу.
Чиниш да пожелим, босонога, да потрчим за тобом,
ка недостижној даљини перивоја, очију склопљених ветром,
да заборавим да додирујем утабану стазу што води до шуме,
да не видим ништа до твојих препланулих леђа
и тоболца пуног стрела, опијена мирисом лоја
којим утрљаваш боју у своје образе,
ловче мог племена, најлепши од свих.
Сутра ћу сести, са осталим женама, крај потока,
и омекшавати кожу штављену на сунцу за твоје мокасине.
Да ли ћеш у зеленим шарама које ти будем везла,
међу свим осталим, открити моје прсте,
што ти грле чланке, као врачара тотем у центру села,
као бршљан што обавија стабло,
као мирис твојих дланова на мојим образима,
стежући га као свој живот?
(Mihalu, jedinom pravom Indjancu koga znam...)
док се сенке издужују крај ватре,
крај које деца опаљена жаром по образима, шћућурена,
очију сјајних као црни облуци потока
што тече крај мог села, седе,
огрнута звездама прснулим по небу
као топло млеко из вимена кобиле?
Повлачим испреплетале крајеве своје прегаче
до чланака, усхићена, занета белином твојих зуба
што се заривају у моје срце раскидајући стварност као вучји,
као у грлу кошуте ухваћене на појилу.
Чиниш да пожелим, босонога, да потрчим за тобом,
ка недостижној даљини перивоја, очију склопљених ветром,
да заборавим да додирујем утабану стазу што води до шуме,
да не видим ништа до твојих препланулих леђа
и тоболца пуног стрела, опијена мирисом лоја
којим утрљаваш боју у своје образе,
ловче мог племена, најлепши од свих.
Сутра ћу сести, са осталим женама, крај потока,
и омекшавати кожу штављену на сунцу за твоје мокасине.
Да ли ћеш у зеленим шарама које ти будем везла,
међу свим осталим, открити моје прсте,
што ти грле чланке, као врачара тотем у центру села,
као бршљан што обавија стабло,
као мирис твојих дланова на мојим образима,
стежући га као свој живот?
(Mihalu, jedinom pravom Indjancu koga znam...)
