Opet me stiže vreme
I neki zagonetni dah
Pozajmljen od bezimenog vetra
Jedne tuđe sadašnjosti.
Uvelo lišće truli
Zajedno sa mogućim krajevima
Dok se u blatu valjaju sećanja
Na neki bolji svet.
Hoću da dosegnem
Rub plave beskonačnosti
Kad me prostor nadjača
A ptice nadlete.
Čeznem za izgubljenim visinama
Da bih sebe našao
Ili bar zaboravio.
Bojim se neznane studeni,
Opakog mraza
Iscrtanog na licima
Užurbanih figura.
Ljubav je previše vredna
Da bi iko od njih voleo
Istom merom
Koliko mrzi.
Možda će stvarnost
Jednom da nas primi
U svoje gorke odaje
Da patimo zajedno
Zbog svog postojanja
I činjenice da će ono proći.
Da radost postoji dao bih je,
Već odavno,
Ćutljivoj gomili
Ili bar nekoj od tih silueta
Sa kojim sam morao
Da delim odbačeni tren
I neprihvaćenu nadu
Dok smo čekali
Da vreme prođe.
Ali teret ni tada nije pao
Sa okamenjenog srca
Koje je htelo da voli
Dok je shvatalo svoj cilj.
Ostale su laži
I pregršt snova
Koje nismo ostvarili.
A možda smo mogli,
Zajedno s lastama,
I pre da se vinemo
Iznad guste prašume ljudi
I izmislimo svoje drvo.
Iluzija me greje
U zabludi smisla
Dok idemo stazom
Koja vodi u još jedan ponor.
Staze i postoje
Da imaju kraj.
Mi smo tu samo zato
Što možemo postati prošlost
I zato što to već jesmo.
Nebo je tu da shvati
Ovaj tužni nemir.
Vetar je odavno odneo
Svaki naš krik
U svoju mučninu.
I sada smo nemi
Pred mogućim rečima
I opet čekamo
Neko drugo vreme
Ili neki bolji svet.
Pokušavam da izmislim
Bolja slova
Koja ću bar ja razumeti
Ako ikad budem hteo
Da se sa sobom podelim istinom.
Trajanje sledi
I uvek je sledelo
Sa nama i bez nas.
Vetrovi imaju svoj zvuk,
I pevaće iste pesme.
Sunce na platnu
Nikada neće da zgreje
Nijednog prolaznika
Kroz večnost.
Istu onu večnost
Koja je nekada
Davno
Bila deo nas.
I neki zagonetni dah
Pozajmljen od bezimenog vetra
Jedne tuđe sadašnjosti.
Uvelo lišće truli
Zajedno sa mogućim krajevima
Dok se u blatu valjaju sećanja
Na neki bolji svet.
Hoću da dosegnem
Rub plave beskonačnosti
Kad me prostor nadjača
A ptice nadlete.
Čeznem za izgubljenim visinama
Da bih sebe našao
Ili bar zaboravio.
Bojim se neznane studeni,
Opakog mraza
Iscrtanog na licima
Užurbanih figura.
Ljubav je previše vredna
Da bi iko od njih voleo
Istom merom
Koliko mrzi.
Možda će stvarnost
Jednom da nas primi
U svoje gorke odaje
Da patimo zajedno
Zbog svog postojanja
I činjenice da će ono proći.
Da radost postoji dao bih je,
Već odavno,
Ćutljivoj gomili
Ili bar nekoj od tih silueta
Sa kojim sam morao
Da delim odbačeni tren
I neprihvaćenu nadu
Dok smo čekali
Da vreme prođe.
Ali teret ni tada nije pao
Sa okamenjenog srca
Koje je htelo da voli
Dok je shvatalo svoj cilj.
Ostale su laži
I pregršt snova
Koje nismo ostvarili.
A možda smo mogli,
Zajedno s lastama,
I pre da se vinemo
Iznad guste prašume ljudi
I izmislimo svoje drvo.
Iluzija me greje
U zabludi smisla
Dok idemo stazom
Koja vodi u još jedan ponor.
Staze i postoje
Da imaju kraj.
Mi smo tu samo zato
Što možemo postati prošlost
I zato što to već jesmo.
Nebo je tu da shvati
Ovaj tužni nemir.
Vetar je odavno odneo
Svaki naš krik
U svoju mučninu.
I sada smo nemi
Pred mogućim rečima
I opet čekamo
Neko drugo vreme
Ili neki bolji svet.
Pokušavam da izmislim
Bolja slova
Koja ću bar ja razumeti
Ako ikad budem hteo
Da se sa sobom podelim istinom.
Trajanje sledi
I uvek je sledelo
Sa nama i bez nas.
Vetrovi imaju svoj zvuk,
I pevaće iste pesme.
Sunce na platnu
Nikada neće da zgreje
Nijednog prolaznika
Kroz večnost.
Istu onu večnost
Koja je nekada
Davno
Bila deo nas.
