(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
NEMIRE SVOJE ISPRIČA
Kad mir mi odleti
bela ptica pevalica
i nemir u dušu sleti
crna ptica kreštalica
pa lepeće krilima
udara o zidove duše
i neke mi se noseće misli ruše
tuge mi srča ruševine prekrije
što lepet ih krila svuda poseje
misli mi tupe postaju
oštrice mi njihove nedostaju
i od tako tupih rane mi u duši ostaju.
Osmeh mi kao zgaženi cvet
noge ga nemira nemirom svojim pogaze
u mrlju samo pretvore
da na licu tavori
i po duši rovari
ko lučki radnik terete samo tovari
u duši teskoba sve veća.
Znam....proći će.....
i osmeh opet doći će
samo da ptica nemirna
nemire svoje ispriča.
Tuga za tugom malena....sitna
sama za sebe i nije bitna
rez po stomaku....knedla u grlu
suza po suza nemo zaurla.....
utrne osećaj.....nemir po nemir.....
Skuplja ih duša ....
Volela bih da je duša svemir
ali nije......
Volela bih i da razumem mnogo toga
različitog od moga.
Al neće duša da gleda ni u koga
Do u svoga boga
Što živi joj u duši mira sopstvenoga.
PS Taman jedan nemir duša sredi
kad eto ga drugi da joj boju bledi
to su samo život vali,
samo život što dušu kali.
Strah me da kamen ne postane
Šareniš da joj nestane.
Samo još jedna pesma iz života....nije ljubavna ali neka čita svako kako ume i želi
PS Dobro vam sunčano jutro blogeri
više no nikad.
kume
