(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
NEMAR
Kad kreneš
Dotakni me
Kad dolaziš
Dotakni me
Pogledom umornim
Krajem oka
Rukom il’ mišlju
Osmeh mi udeli
Pozdravom me osmeli
Poljubac vreli
Il’ blag i nežan
U obraz samo
Ili u kosu
Može i reč
znaću da je čujem već
Ma kako hoćeš
Samo nemoj proći
A duše da nam se ne dotaknu
Pazi o nemar da se ne spotaknu
telo će strpljivo da čeka znati
samo će dušu verno da prati.
E, sad možeš
čekanju da me prepustiš
samo bez pozdrava
nemoj da odlaziš
i kad dolaziš postupak ponovi
da ljubav nam od nemara ne oboli.
Pesma nastala davno u toku jedne posete gledajući tugu upravo ovim nemarom nastalu...samo odlazak bez reči...ličilo je na nebrigu ili sam ja samo preosetljiva ...ili previše brižna....u svakom slučaju tuga je bila skoro opipljiva svim prisutnim. Nek ostane kao zapis mojih misli kako ne treba
PS Dobro vam jutro blogeri....ajmo u vreo dan
....al, ovako svezanih ruku....mogu samo da čitam ove stihove,čitam,čitam i ništa ne pitam....
