Pozdrav
Kao što vidite, nov sam ovde na forumu, i imam želju da se vama pridružim da razmenjujemo iskustva i priče o najboljim psima(mislim da ne preterujem) Nemačkim ovčarima.
Za početak, ispričao bi vam priču o mom prvom psu.
Kao mali, još dok sam išao u vrtić, otac je meni i bratu doneo jedno malo štene koje je on dobio na poklon od porodičnog dobrog prijatelja.Brat, koji je inače stariji od mene 4 g., tada je išao u 4 razred osnovne škole je tog psa odmah zavoleo, dok sam ga se ja u početku dosta bojao, iako je bio mali sa nekih 2-3 meseca.
U medjuvremenu, kad je već i porastao, i kad je uz brata već naučio osnovne komande, sedi, lezi, dođi..i ja sam se sve više počeo da vežem uz njega.Kasnije, kad sam ja počeo da idem u 4 osnovne, a brat, koji već zbog svojih sportskih obaveza imao dosta manje vremena da provodi sa njim, ja sam sa psom bio nerazdvojanPas nije bio 100% čistokrvan, bio je nešto manjeg rasta( kasnije sam doznao da su ga rano cepili protiv besnila)., majka mu je bila uvezena iz Nemačke, sa pedigreom, a otac je bio više No nego što nije, dakle, mešanac..ali dosta dobar i bliži No
.Iako je bio manjeg rasta, kao što rekoh, i nije imao rodovnik, mislio sam tada, da stvarno niko nema takvog psa kao ja. Opčinjavao me sa svojom dobrotom, privrženošću, poslušnosti, inteligencijom..a i hrabrošću u tuči.
Da, tad je bila fora da se obavezno potuku psi kad bi se našli negde u šetnji..jer dosta nas klinaca u kraju je tad imalo pse.Pas je inače bio vezan na lancu, imao je svoju kućicu, ali dešavalo se, pogotovo leti da ga u svojoj dečačkoj igrariji,odlasci na more, ponekad potpuno zanemarim i to dosta puta. Tad mu se lanac znao umotati toliko da od normalne dužine od 4-5 m..dođe na svega pola metra.Izmet mu isto tako nisam redovno čistio, bez vode bi isto tako znao ostati ni sam ne znam koliko, da nije majka preuzimala obavezu.
Sećam se jednom, ispod ušiju mu se nakačilo i po par krpelja sve sa onom užasnom sivom formiranom kesicom..ali šta, on bi me i dalje gledao sa onim istim veselim očima, i radovao se svakom mom dolasku do njega, željno čekajući da ga vodim u šetnju.
Ovo sam vam naveo iz više razloga, jer sad kad vratim film..ja se pitam kako mi taj pas nije uginuo,nije se razbolio..ne, osim redovnog godišnjeg odlaska veterinaru na cepljenje protiv besnila ništa drugo nije dobijao.Čak i kad je bio mali, nikakve dodatne vitaminske inekcije, kalcijumi, ad kapi..ništa on to nije imao, niti je to od nas neko tad mislio da treba.Sad, sigurno je da bio bio bolji u eksterijeru da je imao takvu pažnju, ali on onakav kakv je bio i kroz šta je prolazio, bio je sasvim ok.
Nedugo zatim, usledile su ratne godine. E, taj period proveden sa njim nikad neću zaboraviti.
Tad se i ja po prvi put susrećem sa tim, šta je to nacionalnost, koliko je ona bitna u društvu, zašto se drugari sa kojima sam se do jučer igrao, išao u školu,leti na kupanje na obližnjoj plaži, neće više sa mnom da se druže.I znate, šta, nije me bilo briga! Imao sam svog najboljeg i najvjernijeg prijatelja, mog Ronda!
Šetali smo svakodnevno, između pauza od uzbuna, kad zasvira ona o prestanku opasnosti, odmah uzmem ogrlicu i povodac i pravac u šetnju.Znao je ponekad da unapred predoseti kad će uzbuna za opasnost da zasvira onim odvratnim oscilirajućim zvukom, tad bi on pre nje počeo, kao vuk da zavija.I tako je to vreme prolazilo, bombe su nekad znale i da padaju u blizini, ništa on nije pokazivao osim neverovatne privrženosti, naravno kao i tad moje prema njemu.
I došao je tad moj najteži dan u životu, Imao sam 12 god. a on 6.Bio je sumrak dana,iz bebedonosnih razloga mi smo morali da napustimo, kuću, kraj, grad.Nisi smeo osim, osnovnih stvari, ništa drugo da poneseš.
Bilo mi je bolno jasno da će moj verni drug, morati ostati.
Neverovatan osećaj, ništa mi nije bilo važno, ni svo detinjstvo koje sam proveo u tom gradu, ni misli da neću više moći ići na kupanje na omiljenu plažu u blizini, da napuštam kuću u kojoj sam rođen, sobu, stripove koje sam dečački voleo da čitam i skupljam, ploče i kasete koje sam voleo da slušam na starom majčinom gramafonu i kasetofonu,NIŠTA!Samo On! I dok sam ja ceo dan provodio sa njim, nerazdvajajući se od njega znajući da ga ostavljam i da se više nikad nećemo videti, a imao sam osećaj da i on to zna, majka i otac su već dali jednom komšiji povodac,ogrlicu i zdrastvenu knjižicu, koji je izrazio želju da će ga preuzeti i voditi brigu o njemu.
Sliku rastanka pamtiću čitav život,
stajao je nepomično, gledajući me pravo u oči, odlazio sam polako koracima unazad okrenut prema njemu, želeći da ga gledam što duže.Ti momenti su mi bili najteži, morao sam da presečem i brzo se okrenuvši otišao sam iz kuće. Još mi je vrlo jasan u ušima onaj njegov zvuk koji je tad izustio, bio je to vše krik, zavijajuće lagani krik, koji mi je naterao suze da idu niz lice bez obzira što to nisam želeo uporno ih brišući , ma koliko brzo ih brisao, one su lile nezaustavljivo..
Kasnije, posle 6 godina, uspeli smo da stupimo u kontak sa tim komšijom što ga je preuzeo, i rekao je da je umro od starosti, nije više mogao da na nogama stoji i da mu je napravio grob nedaleko sa nekim kamenom.
Eto, nadam se da vas nisam previše udavio, priča jeste pomalo tužna i verujem da je svak od nas, ko inače voli pse i ko ih ima, da je kroz nešto slično prošao.
Ja danas također imam Nemačkog ovčara, star godinu dana, ima zdrastvenu knjižicu, rodovnik, pasos, ogroman je,(blizu 70 u grebenu),i ima pažnju kakvu bi svaki pas poželeo. Ali Ronda zaboraviti nikad neću..
Pozdrav!
Rondo 1986-1992
