"Prava je umetnost povratiti harmoniju, nakon što izgubiš poverenje u ljude, nakon što ti se vrz glavu sruši svako opravdanje za druge kojim si lagala sebe.
Ničega se čovek ne boji kao da zaviri u svoju dušu.
Stojiš ispred ogledala i vidiš sebe, bezvrednu i srušenu unutar svog bića, slomljenu na paramparčad, svesna da niko ne zaslužuje da vidi sebe takvog.
Kako opet pronaći snove, za koje veruješ da su se raspršili, jer nisi imala dovoljno hrabrosti da sanjaš?
Nemaš više opravdanja, potrošila si sve, i za sebe i za druge....."
Spustila je olovku, zapalila još jednu cigaretu, svukla papuče i krenula ka balkona, volela je da oseti hladan pod pod nogama, to je vraćalo u sadašnjost, inaće bi neprestano zurila u svoju staru svesku, i uvek iznova proživljavala ona ista osećanja kao dok je pisala.
Noć je bila vlažna i osvežavajuća, volela je letnje kiše. Ulične svetiljke osvetljavale su mali balkon, nije morala da pali svetlo. Kapljice kiše su prskale i kvasile svesku, nije marila.... okrenula je nasumično neku stranu ....
"Postoji li ljubav bez dodira?
Može li se voleti
bez da se usne spoje?
Može li se voleti
bez da se čela oslone?
Može li se voleti
bez da se dlanovi spoje?
Može li se voleti
bez sve moje da bude tvoje?
Ne može?
Ali ja volim!
Volim toliko da mi duša trni.
Vetar ne da da se čuje
ali u grudima zamah raširenih krila bije.
Milion feniksa se rađa u meni,
neprestano,
svaki put kad ti čujem glas,
muzika za moju napaćenu dušu,
čineći me čvršća
za neki novi univerzum
gde ćeš se roditi za mene, i ja za tebe,
u vreme koje bi bilo naše,
gde bi izgoreli
u sazvežđu telesnog plamena.
Do tada, zapamti
Ništa nije slučajno
i ne dobijamo ono što tražimo
ali ono što jesmo...."
...Slučajno ili možda ne, zastala je baš na tu pesmu. Volela je poeziju, volela da piše, da izliva svoju dušu, kao mastilo nesmasno proliveno na požuteli papir.
Nije se mogla setiti kada je ovo napisala. Pisala je uvek i svuda, kada bi naišla makar i reč koja bi u nekom trenutku učinila da zadrhti, zapisala bi je.. Pisala je neplanirano, nesvesno, ali bi se kasnije setila bar perioda u kome je pesma nastala....ali sada ništa, ko da je neko drugi pisao, ko da je ovo san. Setice se, jednom, kad dodje vreme...
Blag, topli dodir po ramenu trgao je iz razmišljanja...osetila je čudnu mješavinu uzbudjenja i bojazni kad joj je ledjima oslonio na svoje grudi, i ispustio tihi promukli uzdah u njenu dugu kosu.
- Opet ne možeš da spavaš?
- Noć je moja postelja. - rekla, i setno se osmehnula...
(Igra- sastavi priču)
Ničega se čovek ne boji kao da zaviri u svoju dušu.
Stojiš ispred ogledala i vidiš sebe, bezvrednu i srušenu unutar svog bića, slomljenu na paramparčad, svesna da niko ne zaslužuje da vidi sebe takvog.
Kako opet pronaći snove, za koje veruješ da su se raspršili, jer nisi imala dovoljno hrabrosti da sanjaš?
Nemaš više opravdanja, potrošila si sve, i za sebe i za druge....."
Spustila je olovku, zapalila još jednu cigaretu, svukla papuče i krenula ka balkona, volela je da oseti hladan pod pod nogama, to je vraćalo u sadašnjost, inaće bi neprestano zurila u svoju staru svesku, i uvek iznova proživljavala ona ista osećanja kao dok je pisala.
Noć je bila vlažna i osvežavajuća, volela je letnje kiše. Ulične svetiljke osvetljavale su mali balkon, nije morala da pali svetlo. Kapljice kiše su prskale i kvasile svesku, nije marila.... okrenula je nasumično neku stranu ....
"Postoji li ljubav bez dodira?
Može li se voleti
bez da se usne spoje?
Može li se voleti
bez da se čela oslone?
Može li se voleti
bez da se dlanovi spoje?
Može li se voleti
bez sve moje da bude tvoje?
Ne može?
Ali ja volim!
Volim toliko da mi duša trni.
Vetar ne da da se čuje
ali u grudima zamah raširenih krila bije.
Milion feniksa se rađa u meni,
neprestano,
svaki put kad ti čujem glas,
muzika za moju napaćenu dušu,
čineći me čvršća
za neki novi univerzum
gde ćeš se roditi za mene, i ja za tebe,
u vreme koje bi bilo naše,
gde bi izgoreli
u sazvežđu telesnog plamena.
Do tada, zapamti
Ništa nije slučajno
i ne dobijamo ono što tražimo
ali ono što jesmo...."
...Slučajno ili možda ne, zastala je baš na tu pesmu. Volela je poeziju, volela da piše, da izliva svoju dušu, kao mastilo nesmasno proliveno na požuteli papir.
Nije se mogla setiti kada je ovo napisala. Pisala je uvek i svuda, kada bi naišla makar i reč koja bi u nekom trenutku učinila da zadrhti, zapisala bi je.. Pisala je neplanirano, nesvesno, ali bi se kasnije setila bar perioda u kome je pesma nastala....ali sada ništa, ko da je neko drugi pisao, ko da je ovo san. Setice se, jednom, kad dodje vreme...
Blag, topli dodir po ramenu trgao je iz razmišljanja...osetila je čudnu mješavinu uzbudjenja i bojazni kad joj je ledjima oslonio na svoje grudi, i ispustio tihi promukli uzdah u njenu dugu kosu.
- Opet ne možeš da spavaš?
- Noć je moja postelja. - rekla, i setno se osmehnula...
(Igra- sastavi priču)