Postoje vrlo zanimljive teze da upravo jesu.
Pročitaj ovaj rad Đorđa Đekića,
O najstarijijm elementima srpske državnosti:
https://aseestant.ceon.rs/index.php/zrffp/article/view/14069
Полазећи од списа Константина VII Порфирогенита, De administrando imperio који каже да су након смрти српског архонта власт над народом поделила два његова сина, претпоставља се да су Срби у времену које описује, били сточари номади, а не земљорадници и да њиховој држави недостаје територијалност као трећи елемент државности. Ову претпоставку поткрепљује и чињеница да је митски српски предак вук, а што је вероватно једино ако су се Срби бивили сточарством, а не земљорадњом. Срби су иначе у сеоби од прапостојбине до Солуна, превалили велику раздаљину што оправдава претпоставку да су били номади. У прилог овој тези говори и чињеница да се пошто им се за живот није свидео крај око Солуна, они враћају на простор до Београда преваљујући растојање преко 600 километара, што је опет једино могуће номадима да пређу у кратком временском року, а не земљорадницима.
Населивши се уз Ираклијеву дозволу на запад Балкана, онемогућени због рељефа да наставе да се баве номадским начином живота, Срби су постали стално насељено становништво, што је довело промене привређивања и преласка на земљорадњу. Тиме су српске државе добиле и трећи елеменат државности – територију. При том, до половине IX века, држава је престала да се дели на онолико делова колико владар има синова; један је постајао врховни владар, док су остали били потчињени њему. Завладао је принцип секундогенитуре.