Sretnem pre neki dan svoju nekadašnju drugaricu iz osnovne škole i gimnazije. Sticajem okolnosti, studirale smo na istom fakultetu. Zajedno smo pohodile sve beogradske diskoteke, zajedno išle na žurke, delile iste prijatelje. Kasnije su nam se putevi razišli, ali smo, do pre par godina, održavale kakve-takve kontakte... sve ređe i ređe, dok se, jednog dana, i oni nisu ugasili. Stara priča, verovatno mnogima poznata.
Elem, moja drugarica je nekad bila ono što se zove 'dobra riba': atraktivnog izgleda, uvek sređena, puna optimizma i duha.
Prekjuče, kada sam je srela nakon višegodišnje pauze, jedva sam je prepoznala. Ni traga (čak ni u naznakama) od njene nekadašnje privlačnosti. Daleko od toga da je ružna, ali postala je, nekako, bezbojna. Nekad sam je mogla uočiti u gomili ljudi; prekjuče je ona bila tek 'neka obična žena', neodređenih godina, obučena u šljampavu crnu majicu i bezobličnu sivu suknju, ogrnuta glomaznim džeperom ... bez trunke šminke, ošišana na sasvim kratko i u potpunom neskladu sa oblikom lica. «Gde ti je griva?» pitam, aludirajući na njenu nekadašnju nemirnu, dugačku kosu. «Nije to više za ove naše godine», odgovara mi, a ja mahinalno ćuškam sopstvenu kosu sa ramena, kao da je na mene istog trenutka prešao neki virus ovih godina.
Pozivam je kod sebe na kafu. Na ulasku u stan – na moje zaprepašćenje - izuva espadrile a zatim uvezuje džemper oko struka da je ne «bije promaja».
Ne pije kafu, ali će srknuti koji gutljaj, zarad starih, dobrih vremena. Radije pije čaj ali kako nemam onaj od kamilice, onda nijedan drugi ne dolazi u obzir.
Ne konzumira mineralnu, gaziranu vodu; rado će česmovaču ali, pre nego što malo otpije, greje čašu u rukama.
Nije bolesna. 'Samo se čuvam', kaže. Ja ne znam čega se to ona čuva - triglicerida, holesterola, lipida ili nekog neodređenog i meni nepoznatog bola ovih godina. Povremeno me zaboli glava, stomak a neretko i duša, i smatram to dobrim znakom da iste još uvek imam.
Smeta joj muzika koju sam pustila (neki blues mix) – kaže da 'to' više ne sluša. Ne seća se kad je poslednji put išla u bioskop. Nikog od starog društva ne viđa. Živi na relaciji kuća – posao. Fakultetski obrazovana žena – profesor i prevodilac, koja govori tri jezika i koja svake godine obilazi familiju u Italiji, ne zna da uključi sinovljev kompjuter i još uvek prekucava tekstove na 'Olimpijinoj' pisaćoj mašini. Zgranuta sam. Kad bi samo znala da ja, njena drugarica, visim na forumu, verovatno bi rekla da to nije za ove godine, i da bi bilo bolje da naučim da štrikam, heklam ili, eventualno, vezem Vilerove goblene, umesto što drndam po tastaturi.
Priča mi o pelcerima za biljke na svojoj terasi, o boji novih pločica koje su muž i ona kupili za kupatilo, o komšiji koji je uzurpirao vešernicu u njenoj zgradi, žali se na bednu platu (koja, po mojoj proceni, i nije baš toliko mizerna), o svemu i svačemu ... onako – ofrlje, a ja se osećam kao da razgovaram sa sopstvenom tetkom, koja me poseti jednom godišnje i drži monologe o prozaičnim stvarima, povremeno padajući u digresije zvane 'prisećanje na idealizovanu mladost'. Tako i moja drugarica: malo o pločicama, a malo «sećaš li se kad smo...?» Ona se seća svega, bolje nego ja, i čini mi se da nam se sećanja povremeno ne podudaraju; u njima ima mnogo nadograđenih detalja... ali, vidim – njoj je tako lepše.
Sedimo skoro dva sata i ona se već nekoliko puta sprema da krene, ali stalno ima još nešto da mi kaže. 'Šta sam ono htela... Gde sam ono stala?', pita me, a ja nemam pojma; nemam utisak da smo išta rekle jedna drugoj, da smo igde stale... niti da bismo imale o još nečemu da pričamo.
'Moramo uskoro opet da se vidimo', kaže mi na rastanku a ja slutim da će proći godinu, dve ... pet... pre nego što se to desi, iako stanujemo blizu jedna druge. Naše adrese su u dva različita Univerzuma i udaljene smo jedna od druge milionima svetlosnih ovih/onih godina. Nemamo više ništa zajedničko, osim uspomena, pa čak nam se i te uspomene razlikuju u nijansama sećanja.
I eto, razmišljam već par dana: šta se desilo mojoj nekadašnjoj najboljoj drugarici? Gde je nestao onaj vragolasti sjaj u njenim očima, gde se izgubio njen kikot, zašto je izgrickala nokte, zašto nema karmin na usnama, zašto je... zašto je ... postala takav smor, pobogu?
Ko je pogrešan – ona ili ja? – pitam se. Ili nijedna nije pogrešna, nego smo se samo razišle negde usput, u nekoj vremenskoj petlji? Jer, objektivno rečeno, ovo su najbolje godine... i one prethodne su bile dobre, a tek dolaze dobre, možda još bolje. Život je lep; život je da se živi, uživa ... i bez novih kupatilskih pločica.
Posle mi je sinulo:
moja drugarica je dozvolila da joj skakavci pojedu one i ove godine. Prizvala je starost mnogo pre vremena.
Elem, moja drugarica je nekad bila ono što se zove 'dobra riba': atraktivnog izgleda, uvek sređena, puna optimizma i duha.
Prekjuče, kada sam je srela nakon višegodišnje pauze, jedva sam je prepoznala. Ni traga (čak ni u naznakama) od njene nekadašnje privlačnosti. Daleko od toga da je ružna, ali postala je, nekako, bezbojna. Nekad sam je mogla uočiti u gomili ljudi; prekjuče je ona bila tek 'neka obična žena', neodređenih godina, obučena u šljampavu crnu majicu i bezobličnu sivu suknju, ogrnuta glomaznim džeperom ... bez trunke šminke, ošišana na sasvim kratko i u potpunom neskladu sa oblikom lica. «Gde ti je griva?» pitam, aludirajući na njenu nekadašnju nemirnu, dugačku kosu. «Nije to više za ove naše godine», odgovara mi, a ja mahinalno ćuškam sopstvenu kosu sa ramena, kao da je na mene istog trenutka prešao neki virus ovih godina.
Pozivam je kod sebe na kafu. Na ulasku u stan – na moje zaprepašćenje - izuva espadrile a zatim uvezuje džemper oko struka da je ne «bije promaja».
Ne pije kafu, ali će srknuti koji gutljaj, zarad starih, dobrih vremena. Radije pije čaj ali kako nemam onaj od kamilice, onda nijedan drugi ne dolazi u obzir.
Ne konzumira mineralnu, gaziranu vodu; rado će česmovaču ali, pre nego što malo otpije, greje čašu u rukama.
Nije bolesna. 'Samo se čuvam', kaže. Ja ne znam čega se to ona čuva - triglicerida, holesterola, lipida ili nekog neodređenog i meni nepoznatog bola ovih godina. Povremeno me zaboli glava, stomak a neretko i duša, i smatram to dobrim znakom da iste još uvek imam.
Smeta joj muzika koju sam pustila (neki blues mix) – kaže da 'to' više ne sluša. Ne seća se kad je poslednji put išla u bioskop. Nikog od starog društva ne viđa. Živi na relaciji kuća – posao. Fakultetski obrazovana žena – profesor i prevodilac, koja govori tri jezika i koja svake godine obilazi familiju u Italiji, ne zna da uključi sinovljev kompjuter i još uvek prekucava tekstove na 'Olimpijinoj' pisaćoj mašini. Zgranuta sam. Kad bi samo znala da ja, njena drugarica, visim na forumu, verovatno bi rekla da to nije za ove godine, i da bi bilo bolje da naučim da štrikam, heklam ili, eventualno, vezem Vilerove goblene, umesto što drndam po tastaturi.
Priča mi o pelcerima za biljke na svojoj terasi, o boji novih pločica koje su muž i ona kupili za kupatilo, o komšiji koji je uzurpirao vešernicu u njenoj zgradi, žali se na bednu platu (koja, po mojoj proceni, i nije baš toliko mizerna), o svemu i svačemu ... onako – ofrlje, a ja se osećam kao da razgovaram sa sopstvenom tetkom, koja me poseti jednom godišnje i drži monologe o prozaičnim stvarima, povremeno padajući u digresije zvane 'prisećanje na idealizovanu mladost'. Tako i moja drugarica: malo o pločicama, a malo «sećaš li se kad smo...?» Ona se seća svega, bolje nego ja, i čini mi se da nam se sećanja povremeno ne podudaraju; u njima ima mnogo nadograđenih detalja... ali, vidim – njoj je tako lepše.
Sedimo skoro dva sata i ona se već nekoliko puta sprema da krene, ali stalno ima još nešto da mi kaže. 'Šta sam ono htela... Gde sam ono stala?', pita me, a ja nemam pojma; nemam utisak da smo išta rekle jedna drugoj, da smo igde stale... niti da bismo imale o još nečemu da pričamo.
'Moramo uskoro opet da se vidimo', kaže mi na rastanku a ja slutim da će proći godinu, dve ... pet... pre nego što se to desi, iako stanujemo blizu jedna druge. Naše adrese su u dva različita Univerzuma i udaljene smo jedna od druge milionima svetlosnih ovih/onih godina. Nemamo više ništa zajedničko, osim uspomena, pa čak nam se i te uspomene razlikuju u nijansama sećanja.
I eto, razmišljam već par dana: šta se desilo mojoj nekadašnjoj najboljoj drugarici? Gde je nestao onaj vragolasti sjaj u njenim očima, gde se izgubio njen kikot, zašto je izgrickala nokte, zašto nema karmin na usnama, zašto je... zašto je ... postala takav smor, pobogu?
Ko je pogrešan – ona ili ja? – pitam se. Ili nijedna nije pogrešna, nego smo se samo razišle negde usput, u nekoj vremenskoj petlji? Jer, objektivno rečeno, ovo su najbolje godine... i one prethodne su bile dobre, a tek dolaze dobre, možda još bolje. Život je lep; život je da se živi, uživa ... i bez novih kupatilskih pločica.
Posle mi je sinulo:
moja drugarica je dozvolila da joj skakavci pojedu one i ove godine. Prizvala je starost mnogo pre vremena.
