НЕКАКВА

Понекад,
Када се небески мрак
Сасвим неприметно
У мисли моје
Завуче
И месец од стакла
Понад главе сребром кане
На густо испреплетане гране
Звездарске шуме
Ја певам
Тишином
И наједном у мени освану
Босоноги табани
Прекривени прашином
Заплави се комад неба
И паприка црвена
Алева
Маст и парче домаћег хлеба.
Молим те
Тада ћути
Пусти ме да да сањарим
О томе како се расте
Како се воли
Стаса и лагано зри
Ал тако
Да читавог живота
Крв кључа, пени и ври.
Ноћ
Тишина
Хиљаде златних звезда
Лице ми оспе
Накачио сам мердевине
На прозор живота
И тешко је,
Малена моја
Да се успењем, да се
До врха доспе
Зато се понекад крадом
Ушуњам у себе
И сањам, сањам о томе
О како је дивно
Волети тебе.

 

[*pustinjakinja]

Najljepse pjevaju tisine...